Hedonisti
31. Avgusta 2013.
Preterane emocije
14. Septembra 2013.
Prikaži sve

Demonizacija

Prijateljstvo i prijateljski odnos nisu isto. Prijatelj je neko koga dobro poznajemo, koga smo svojom voljom izabrali za prijatelja. Označavamo ga kao prijatelja, jer nam je u njegovom društvu prijatno.

Kao takvo, prijateljstvo je temeljni model za sve pozitivne nerođačke odnose sa drugim ljudima – za prijateljske odnose. Možemo da imamo prijateljski odnos prema nekome koga ne poznajemo, koga prvi put vidimo ili za koga smo samo čuli da postoji. Psihološki mehanizam koji omogućuje prijateljske odnose prema nepoznatima jeste poistovećivanje ili identifikacija. Ako u drugome vidimo čoveka koji je kao što smo mi, kao neko od ljudi koje volimo, tada u drugome vidimo čoveka ili sa-čoveka. Prijateljski odnos nam omogućuje da sa tim čovekom ili ljudima saosećamo, da smo sa njim solidarni kada trpi zbog neke nevolje.

Nasuprot tome, neprijateljski odnos je zasnovan na tome da u drugima ne vidimo ljude koji su kao mi, niti bilo kakve ljude. U tom slučaju imamo predstavu o drugima da oni samo izgledaju kao ljudi, ali da to nisu po svom sadržaju. Takva naša predstava o drugom čoveku je raščovečena, dehumanizovana. To nam omogućuje da prema drugom imamo neprijateljska osećanja: prezir i mržnju. Prezir – kada smatramo da je drugi bezvredan, da je ispod minimuma ljudske vrednosti; mržnju – kada smatramo da je drugi iracionalno, zlo biće. Tada se umesto saosećanja pojavljuje protivosećanje, antipatija. Tada, kada drugi pati, ljudi su ili ravnodušni ili zadovoljni, a krivo im je kada je drugome dobro.

Puno je onih koji nalaze neku korist u tome da mi poverujemo da je neki pojedinac, grupa, partija ili narod – loš, pokvaren ili zao. Da bi ostvarili svoje interese oni nekoga ocrnjuju i blate kako bismo postali njihov stvarni ili moralni saveznik. To čine tako što u našoj svesti „crtaju” borbu dobra i zla kroz dramski trougao kojim definišu uloge progonioca, žrtve i spasioca. Obrazac je uvek isti: neko je zli agresor, progonilac, drugi je njegova nevina žrtva, a dobri treći ljudi su spasioci. Od spasilaca se očekuje da počnu da proganjaju navodnog progonioca. Suština ovog postupka jeste da se pripisivanjem zlobe, ta osoba (grupa ili narod) dehumanizuje. Ona je predstavljena ne kao čovek sa kojim treba saosećati, već kao demon ili đavo koji treba da pati i koga treba nemilosrdno uništiti. Zato se ovaj proces naziva demonizacija ili satanizacija.

Prepoznavanje pokušaja dehumanizacije jeste osnova političke i medijske pismenosti. Kao što i sami znamo na osnovu našeg nedavnog kolektivnog iskustva, stvarnost je uvek mnogo složenija od načina na koji je predstavljena. Pristajanje na nečiju demonizaciju je znak naivnosti.

Ovaj članak je objavljen na sajtu politika.rs