Saosećanje sa voljenom osobom
31. Jula 2009.
Strah od bliskosti
14. Avgusta 2009.
Prikaži sve

Emocionalno iznuđivanje

Da li budućnost emotivnog odnosa može da zavisi od ispunjavanja partnerskih želja?

Kada ste odbili voljenoj osobi neku njenu želju, verovatno ste nekada doživeli da ona nastavlja da insistira na tome da joj ugodite, koristeći argument: „Molim te, ako me voliš, učini mi to”. Bez obzira na to koliko blago i molećivo izrečena, ova poruka sadrži jedno prikriveno negativno značenje koje se tiče definicije ljubavnog odnosa. Time što povezuje ispunjenje njene želje sa dokazivanjem ljubavi, osoba u stvari skriveno optužuje da bi odbijanje ispunjenja njene želje bilo isto što i negacija postojanja ljubavi. Iz toga može da sledi i to da ako ona pomisli da mi ne volimo nju, možda će i ona prestati da voli nas. Ispada da budućnost ljubavnog odnosa zavisi od toga kako ćemo se odrediti prema datoj želji.

U ovakvom slučaju radi se o emocionalnom iznuđivanju. Iznuđivanje je slično ucenjivanju: kada neko od nekoga nešto iznuđuje, on ga maltretira dok mu osoba sama ne ponudi ono što u stvari ne želi da mu da. Za razliku od grubog iznuđivanja u kojem se koristi fizičko nasilje, emocionalno iznuđivanje je često veoma suptilno. Razumljivo je da u konfliktnim situacijama ljudi civilizovano koriste psihološke metode uticaja na druge kako bi ovi počeli da se ponašaju na poželjan način. A jedan od najefikasnijih načina da se deluje na druge jeste da se deluje na njihove emocije. Cilj je da se proizvede ona emocija koja će doneti promenu ponašanja, kao što se to veoma jasno vidi u slučaju pokušavanja izazivanja straha, odnosno pokušaju zastrašivanja.

Suptilniji metodi ciljaju da kod drugih izazovu osećanja krivice, dužnosti, odgovornosti, stida, smeha, itd. Kako se konflikti prirodno pojavljuju i u odnosima ljudi koji se vole, ljubav nije prepreka za pokušaj emocionalnog iznuđivanja. Tada je najčešće cilj izazvati osećanje sažaljenja („Kako ti nije žao što se ja tako loše osećam bez toga”), ali ga tesno prate i osećanja krivice („Sada si uspela da mi se sve smuči”) i dužnosti („A da je obrnuto, ja bih to učinio za tebe”).

Ljudi koji emocionalno iznuđuju po pravilu ne prave nikakvu razliku između sebe i svojih želja. Posledica je da kada neko drugi odbije neku njihovu želju, oni to razumeju kao da odbacuje njih kao osobu. Oni misle da ako ih neko zaista voli, da tada mora da voli, prihvata i odobrava sve njihove želje i sva njihova ponašanja. Drugim rečima, oni u takvim situacijama zaista doživljavaju odbijanje želja kao dokaz gubljenja ljubavi. I zato, baš zato što ih volimo, ne treba popuštati njihovim uverenjima, već ih nežno i uporno razuveravati da odbijanje želje nije odbijanje osobe. Isto onako kako to majka radi dvogodišnjem detetu koje na zabranu reaguje iznuđivanjem u užasu od gubitka ljubavi.

Ovaj članak je objavljen na sajtu politika.rs