Ljubav, seks i evolucija
8. Maja 2010.
Kad srce laže
22. Maja 2010.
Prikaži sve

Fiksacija neuzvraćene zaljubljenosti

Ako je osećanje zaljubljenosti, za razliku od osećanja ljubavi, prolazno osećanje, zašto onda neki ljudi ostaju veoma dugo zaljubljeni? Može li neko biti zaljubljen do kraja života?

Osećanje zaljubljenosti je zasnovano na psihološkom mehanizmu idealizovanja druge osobe. Međutim, veoma je teško idealizovati drugoga ako se sa drugim dovoljno dugo živi, ako se uspostavi odnos bliskosti, ukoliko se drugi prikaže kao običan čovek koji ima svoje vrline i mane. Biti blizu, živeti sa drugim u odnosu uzvraćene naklonosti je ono što dovodi do kraja zaljubljenosti, do razljubljenosti.

Distanca, udaljenost od osobe u koju je neko zaljubljen, omogućava idealizovanje. Dva stoleća pre pokreta trubadura pojavila se arapska ljubavna poezija. Možemo samo zamisliti kako su uz logorsku vatru braća drugim muškarcima hvalila i pripovedala o lepoti svojih sestara, dok je mašta slušalaca stvarala slike idealnih žena.

I u svakodnevnom životu je potrebna distanca da bi zaljubljenost mogla dugo da traje. Nekada je to zbog toga što odnos nikada nije ni ostvaren, bilo zato što zaljubljenost nije ni iskazana drugome bilo zato što je drugi nije uzvratio. A nekada distanca ostaje, jer iako je odnos bio ostvaren, brzo je prekinut, pre nego što je osoba uspela da se razljubi.

Zaljubljenost koja veoma dugo traje u stvari je neuzvraćena zaljubljenost. Kako je neuzvraćena zaljubljenost uvek nesrećna, dugotrajna zaljubljenost je konstantna patnja. I zato se pitamo: šta ljude sprečava da prihvate da neko u koga su zaljubljeni neće sa njima, prebole to odbijanje i potraže sreću u ljubavi sa nekim trećim?

Odgovor je upravo u idealizovanju: osoba čvrsto veruje da isključivo sa tom određenom osobom može biti srećna, a život bez te osobe doživljava kao potpunu i doživotnu katastrofu. I zato stanje zaljubljenosti za nju nema prihvatljivu alternativu.

Gledano sa strane, očima roditelja i prijatelja, ovakva osoba se ponaša potpuno iracionalno. U svojoj patnji ona i dalje gaji nadu da će možda nekada i nekako biti sa osobom u koju je zaljubljena, ne prihvatajući da je to neverovatno, a bivajući potpuno nezainteresovana za druge kandidate. Saosećajući sa njom, prijatelji na razne načine pokušavaju da joj pomognu, da je razuvere, ali ovakva osoba odbija svaku pomoć. Njena patnja postaje patnja cele njene socijalne mreže. Često, u želji da joj pomognu, prisiljavaju je da potraži pomoć psihoterapeuta. Ali ni psihoterapeut ne može pomoći osobi koja ne želi da joj se pomogne, koja samo želi da ostvari sreću sa izabranom osobom. Terapija može pomoći samo onda kada neko sam želi da prestane da bude zaljubljen.

Ovaj članak je objavljen na sajtu politika.rs