Permisivno vaspitanje
27. Decembra 2014.
Autoritarno vaspitanje
10. Januara 2015.
Prikaži sve

Formule roditeljstva

NARCISOIDNE LIČNOSTI SU PRODUKT RODITELJSKIH GREŠAKA

Roditelji su važni učesnici i karika u vaspitanju deteta. Nekad imaju identične stavove po pitanju roditeljstva, ali ima i onih koji svojim ponašanjem i primerom deci šalju različite, nekad čak i kontradiktorne poruke. Tako na primer, otac detetu sve dozvoljava, a majka je ta koja disciplinuje, i za sebe, i za tatu. Ako se u tu situaciju umešaju baka, deda, rođak čiji prag tolerancije nije isti, nastaje potpuna konfuzija, a dete bira ono što mu u tom trenutku više prija. Poslednice takvog modela vaspitanja mogu biti itakako štetne.

-Ako me pitate šta je u situaciji kad mama priča jedno, otac drugo, a dete koristi situaciju, starije- kokoška ili jaje, u ovom slučaju je starija kokoška- kaže psihoterapeut dr Zoran Milivojević.- To dete je onda njihov zajednički produkt. Vaspitačice u vrtićima na osnovu deteta jasno vide kakav vaspitni stil imaju njegovi roditelji. Kako ono odrasta, postavljaju mu se i drugi autoriteti, kao što je na primer učiteljica. U 9, 10, 11 godini nastupa i grupa vršnjaka, dete podleže svim tim uticajima. Zaključci koje će doneti su presudni za njegov dalji život.

Zoran Milivojević tokom poslednjih dvadeset godina radi i kao supervizor u slovenačkim popravnim domovima i ima jasnu i širu sliku o tome na koji način „savremeno vasapitanje“ koje se zasniva na ispoljavanju emocija i manjkom discipline onemogućava deci da se osposobe za samostalan život.
-Takva deca nisu naučena da budu srećna već da zavise od roditelja. Ona misle da im pripada sreća,a istovremeno su ljuti na sve. Zbog toga treba dobro razmisliti pre nego se usvoje zabrane roditeljima da telesno kažnjavaju svoju decu, a pokušaj jedne grupe koja pokušava da telesno kažnjavanje izjednači sa fizičkim zlostavljanjem odnosno nasiljem, je da se dodatno oslabi roditelj. Tako mu se vezuju ruke što uzrokuje porast broja „divljih“, razmaženih i nasilnih generacija- napominje Zoran Milivojević.

RODITELJ-GRANIČAR

Pri vaspitanju deteta je moguće pogrešiti na razne načine, roditelji su često zbunjeni, a Zoran Milivojević kako bi im maksimalno olakšao snalaženje u tom svetu kaže da je najbolja formula za uspešno roditeljstvo ako se detetu pruže istovremeno ljubav i disciplina.

-Ljubav je kad detetu pokažete da ga volite i tako ono dobija osećanje da je važno nekom drugom, da ima kvalitete i da je zbog njih prihvaćeno i cenjeno. Disciplina za dete predstavlja problem jer ono misli da sve što je prijatno je “sigurno i korisno”, a ono što je neprijatno svakako štetno. Ponaša se kao životinja u toj svojoj proceni. Roditelji socijalizuju dete i uče ga da postoje prijatnosti koje su štetne (na primer da nije dobro da stalno jede čokoladu- imaće problem sa zubima, a neće jesti ništa drugo što je mnogo korisnije, ima gradivne supstance koje su potrebne da bi dete poraslo). Dete to ne razume, vidi da mu za nešto što mu je prijatno roditelj kaže- ne može, dosta… Veoma je važno postavljanje granica a roditelj je taj koji je graničar. Problem nastaje kada dete ne razlikuje granicu između sebe i svoje želje i tad kad mu mama ne dozvoli da ostvari želju, ono misli da ga ona odbacuje. Dete tad pokazuje da je nevoljeno, ali roditelj mora to da izdrži .

Drugi problem kod disciplinovanja nastaje kad roditelji traže od deteta da radi stvari koje su mu neprijatne.
-Oni vole da rade ono što žele, a ne ono što treba (peru zube, pospremaju igračke…), roditelji su im dosadni, ali postavljanjem takvih zahteva oni decu uče da rade. Kad se prihvati da to tako treba, stvaraju se radne navike i detetu takve radnje više nisu neprijatne. Tako se uspešno započinje proces socijalizovanja.

U disciplinovanje ulazi i kažnjavanje , oduzimanje neke privilegije koju dete želi.
-Telesna kazna se primenjuje tako što se udari dete pstima otvorene šake dva, tri puta po guzi kako bi se zaustavilo neko njegovo ponašanje i neposlušnost. To se primenjuje u nekim situiacijama kad je prosto nemoguće na drugi način pokrenuti dete. Većina ljudi je tokom života dobilo po guzi i većina njih smatra da je to bilo opravdano. Oni najčešće nastavljaju da to primenjuju i na svojoj deci.

KAD DETE NEĆE DA ODRASTE

Postoje dve tipične greške kod vaspitanja dece. Jedna je kad dete ne dobija ljubav već samo disciplinu i ono je najčešće preterano poslušno i istovremeno nesigurno , stidljivo, a može biti i maltretirano. Prezaštićenoj deci je stalno ponavljano “ne možeš ti, ti si mali, svet je opasan”. U svemu tome dete samo pati.

-Suprotna greška tome je kad roditelji pružaju ljubav, ali su nemoćni da disciplinuju dete. Kad ih ono pogleda i kaže:” Ti mene mama vise ne voliš” onda se majka oseća krivom i kaže “Možeš dušo preći granicu jer mama tebe voli”. Time što mu dopušta da pređe granicu ona u stvari dokazuje da ga voli i tako nastaje problem koji je vrlo prisutan širom sveta, naročito u razvijenim zemljama gde je sve veći procenat razmažene dece.

Razmaženo dete po rečima Zorana Milivojevića je „divlje“ dete koje roditelji ne kontrolišu, pa na kraju ono kontroliše njih.

-Kako odrasta, to isto dete hoće da kontroliše sve druge, u vrtiću, razredu, i stalno tokom odrastanja, pa se vremenom pretvara u patološkog narcisa (u psihoanalizi se taj tip ljudi tako naziva). Takvi ljudi uglavnom ne rade ništa i veruju u svoju izuzetnost i sposobnosti, ali to nisu u stanju da potkrepe realnim uspesima u životu. Zbog toga su nezadovoljni, loše se osećaju, za njih je život samo uživanje i igra. Ne žele da se ozbiljno vežu za neku osobu, ljude tretiraju samo kao objekte. Takav tip ima 40 godina, ali mu ne pada na pamet da ima dete sa stavom da će to biti „ možda jednog dana“. Loše živi sam sa sobom, ali i sa drugima. Takav sin od 40 godina živi sa mamom koja kuva, pere, pegla, u nekoj su simbiozi. Mama ga ne razume, a sve potencijalne partnerke su pretnja njihovom odnosu. Ulazi u površne veze i stalno se pita kako svet nije blagonaklon prema njemu „tako izuzetnom“. Neki od njih odu na psihoterapiju ako žele to da promene. Englezi su imali istraživanje na ljudima do 60 godina i proučavali tipove ličnosti. Zaključak je da su cele generacije stasale u narcisoidne ličnosti i to je nešto zbog čega država treba da se zamisli.

Branka Gajić

Fotografija: Tatjana Luković

Ovaj članak je objavljen na sajtu bgonline.rs