Intervju dnevne novine “Glas javnosti”: MI SMO GUBITNICI JOŠ OD CARA DUŠANA

Intervju u dnevnim novinama “Danas”: POSTALI SMO NEOSETLJIVI DA BISMO PREŽIVELI
13. Novembra 2003.
Prikaži sve

Intervju dnevne novine “Glas javnosti”: MI SMO GUBITNICI JOŠ OD CARA DUŠANA

Komunikolog i psihoterapeut dr Zoran Milivojevic o emocijama i balkanskim naravima

Objavljeno: 11.05.2003 Glas javnosti
Novinarka: Olga Nikolic

Mi smo gubitnici još od cara Dušana

Gubicemo sve dok dozvoljavamo da se kod nas sebicnost, bezobrazluk i “snalažljivost” isplate

Politika Slobodana Miloševica obila se o glavu obicnih gradana i povukla ih malte ne do samog dna. Sada imamo “situaciju” jer smo postali zemlja u tranziciji koja tek treba da se suoci sa zahtevima vremena i globalnih tokova. Uzroci i posledice iz prošlosti i tempo svakodnevice više su nego plodno tle za bujanje negativnih osecanja kod obicnih ljudi, razmaženih udobnim životom u vreme socijalizma i iznurenih od cekanja boljih vremena, koja stalno izmicu pred strahom “samo da ne bude gore”.

Agresija, bes, frustracije, umor, zavist, ljubomora šire se poput zarazne bolesti i sisitematski sužavaju prostore namenjene za lepa osecanja … Doktor medicine Zoran Milivojevic, psihoterapeut, komunikolog, diplomirani transakcioni analiticar i trener i supervizor Medunarodnog udruženja za transakcionu analizu, vlasnik evropskog sertifikata za psihoterapiju pravi je sagovornik “Glasa” na temu emocija i naših naravi.

Dr Milivojevic je roden u Beogradu, ali poslednjih desetak godina živi na relaciji Novi Sad – Ljubljana. Napisao je knjige “Psihoterapija i razumevanje emocija”, “Formule ljubavi” i “Emocije” . Poslednje dve su vrlo brzo doživele cak pet izdanja.

Da li postoje istraživanja koja bi rangirala nacije po emocionalnoj pismenosti? Gde smo tu mi?

– Koliko je meni poznato, takva istraživanja ne postoje. Cak sumnjam da bi se iko usudio da radi takvo istraživanje jer je danas sve obojeno politikom, tako da bi autor svakako bio optužen za rasizam. Ako ipak krenemo tim putem mislim da je jezik nekog naroda dobar putokaz. Što ima više reci za razlicita emocionalna stanja, to su pripadnici tog naroda emocionalno pismeniji. Zaaanimljivo je da, na primer, u engleskom jeziku koji se smatra jezikom s najvecim fondom reci, jednostavno ne postoje reci za neka osecanja za koje postoje reci u srpskom.

Mi spadamo u temperamentne, južnjacke kulture. Naš senzibilitet je takav da emocije imaju važno mesto. Zbog toga je i naš jezik bogat izrazima za emocionalna stanja. Mi smo, u principu, usmereni na ljude, odnose, intrige. Zbog toga su naši ljudi u velikoj meri dobri psiholozi obdareni socijalnom i emocionalnom inteligencijom. Problem nastaje kada postajemo strasni, jer onda gubimo osecaj za prioritete, sužavamo našu svest i važne stvari gubimo iz vida. Drugi problem je u sirovosti naših emocija što se posebno odnosi na izražavanje ljutnje. Mi treba da ucimo kako da se ljutimo bez psovanja, bez vredanja druge osobe, da se ljutimo iz pozicije samopoštovanja i poštovanja drugoga.

Šta može da se kaže danas o našem mentalitetu? Da li se od Jovana Cvijica i Vladimira Dvornikovica nešto promenilo u balkanskoj naravi?

– Promenila se površina, ali suština je ostala ista. Glavni problem našeg mentaliteta je to što ne postoji društvena vertikala. Mi smo spljošteno društvo, horizontalna kultura. To jednostavno znaci da smo mi društvo zavisti, bez poštovanja boljih od sebe. Mi smo društvo poredenja. Kada je neko naš bolji od nas samih, mi ne vidimo koliko je on dobar i koliko vredi, vec vidimo koliko smo mi loši i koliko ne vredimo. U tudem uspehu vidimo svoj neuspeh. To je logika zavisti koja cini da ljude koji su se uzdigli hvatamo za noge i vucemo na dole. Svaciji uspeh je sumnjiv. Kod nas nema javne licnosti o kojoj ne postoji gomila diskvalifikujucih traceva. Takav mentalitet cini da smo mi društvo koje kažnjava uspešne. Kako uspešno društvo nije moguce bez uspešnih pojedinaca to je naša kolektivna tragedija. U Frojdovom smislu mi smo društvo zavidnih i ljubomornih brace i sestara koji pate od Kainovog kompleksa.

Šta spada u naše najbolje, a šta u one druge osobine i kako ih obuzdati i menjati?

– Mentalitet spljoštenog društva ima odredene prednosti. Glavna prednost je što produkuje ljude koji misle svojom glavom. Naši ljudi kao pojedinci su sposobni, inteligentni, kreativni i snalažljivi. Zbog nedostatka samodiscipline mnogi ovi talenti se ne opredmete vec ostaju na nivou kafanske duhovitosti. Ako pogledate oblasti u kojima ostvarujemo najbolje rezultate onda su to sport, razne umetnosti, humanisticke nauke i pronalazaštvo.
Ove prednosti su istovremeno i velike mane. Ono što je dobro za pojedinca nije nužno dobro i za zajednicu.
Što se tice promene naših negativnih osobina, svakako je uvid u ove mehanizme jako koristan. Stvar je socijalne i emocionalne inteligencije razumeti mehanizme društva u kome živite. Narocito ako upravljate ljudima, što je na ovim prostorima veoma teška rabota. Na svojim predavanjima za menadžere upravo zbog toga insistiram na ovim temama. Medutim, ono što ce zaista doneti promenu je kapitalizam koji je vec tu samo mi to još nedovoljno shvatamo.

Rekli ste da smo, kroz istoriju gledano, hronicni gubitnici i žrtve, ali sa grandioznom i ponosnom slikom o sebi. Šta to govori o nama u odnosu na druge?

– Kao što sam rekao, naš mentalitet je takav da smo kao pojedinci izuzetni, ali na nivou kolektivne svesti i kolektivne inteligencije smo mentalno retardirani. Proces formiranja našeg društva nije završen a taj zastoj traje od vremena posle cara Dušana. Zbog te gluposti našeg kolektiviteta mi svo to vreme gubimo i gubicemo i dalje sve dok se ne opametimo. Naravno, medu nama postoje ljudi koji znaju kako treba, kakav je red i koji su spremni da se zbog zajednicke koristi odreknu svojih sebicnih interesa. Ali njihov broj još uvek nije dovoljno veliki, tako da kod nas još uvek ispada da lošije prolazi onaj ko se drži reda. Gubicemo sve dok dozvoljavamo da se kod nas sebicnost, bezobrazluk i “snalažljivost” isplate.

Inat ili prkos je takode jedna od važnih emocija u našem mentalitetu. To je takode važan deo naše gubitnicke formule. Kako u našim unutrašnjim odnosima, tako i prema drugim narodima. Dugacak je spisak naših prkosnih “ne” velikim silama od kosovske bitke, Austrougarske, Hitlera, Staljina, raspadu Jugoslavije do NATO bombardovanja.

Kako da postojeci loš imidž koji imamo u svetu zbog svega što se dešavalo poslednjih desetak godina preokrenemo u svoju korist?

– Taj imidž smo bitno popravili s promenom vlasti. Veliki deo odijuma je ostao povezan s Miloševicem i njegovim režimom, dok je skinut s naroda. Više se na nas ne gleda kao na agresore, vec kao na žrtve režima. Medutim, tragicno ubistvo Ðindica je u velikoj meri unazadilo ovaj proces. Opet smo postali balkanska krcma. Stranci se jednostavno plaše da dodu kod nas. U stvari to i nije problem našeg imidža, vec naše stvarnosti. U marketingu je poznato da ni najbolja reklama ne može prodati loš proizvod. Zbog toga mi treba da se bavimo sobom, da se suocimo s našim manama, da uredimo društvo i državu, a onda ce i imidža biti kakav i treba da bude.

Engleski strucnjaci su izmislili “formulu srece”, a vi “formulu ljubavi”. Kako ona glasi i da li je danas demode govoriti o vecnoj ljubavi? Zapravo, da li je ona uopšte moguca?

– U knjizi “Formule ljubavi” bavim se razlicitim predstavama o ljubavi. Veoma je važno razlikovati samu ljubav od naše predstave o tome kakva bi prava ljubav trebalo da bude. Narocito onda kada se nekome ponavljaju negativne stvari u ljubavnom životu. Tada verovatno nešto nije u redu s njegovom predstavom o ljubavi u koju pokušava da uklopi partnera. U svom poslu psihoterapeuta ja uglavnom susrecem onu tamnu stranu ljubavi kada ljudi pate zbog ljubavnog neuspeha, tako da je to više knjiga o tome šta ljubav nije, nego šta ljubav jeste.

Danas zaista postoji kriza ljubavi u smislu da mladi ljudi gledajuci brakove svojih roditelja sve manje veruju u ljubav. Oni se sve više okrecu sebi, postaju pomalo narcisoidni i pokušavaju da tako organizuju svoj život da što manje zavise od partnera. Kako ljubav nema alternativu osim usamljenosti, ja na to gledam više kao na prolaznu krizu ciji je smisao traženje novih modela ljubavi.

Veciti gubitnici

Mi smo narod snažnih individualnosti, a slabog zajedništva. Zbog toga se ni oko cega ne možemo dogovoriti i istrajati u dogovorenome. Zbog toga pet veoma inteligentnih pojedinaca cini veoma glupu i nerazumnu grupu. To je razlog naših vecitih svada, deoba i seoba. U tome je razlog zašto smo kao kolektivitet veciti gubitnici.

Kontrola i reakcija

– Emocija je uvek rezultat nacina na koji smo nešto shvatili i nacina na koji smo nešto vrednovali. Dakle, naše shvatanje i naše vrednovanje proizvode našu emocionalnu reakciju. Jedini radikalni nacin da se oslobodimo neke neželjene emocionalne reakcije je upravo da promenimo nacin shvatanja i vrednovanja koji ju je izazvao. Kada je necija emocija veoma snažna, to znaci da ta osoba procenjuje da se dešava nešto važno. Izražavanje snažne emocije je istovremeno i poruka drugima koja glasi: “Meni je ovo veoma važno.” Ako želimo da smanjimo intenzitet neke svoje emocije moramo se zapitati koliko nam je zaista važno to zbog cega smo se uzbudili. U mnogim takvim situacijama cemo shvatiti da situaciju precenjujemo, što ce dovesti do toga da se intenzitet emocije smanji.

Bezuslovna ljubav

Kapitalizam, po svojoj logici, namece društvenu vertikalu, definiše ekonomsku elitu. To je poredak u kome nema milosti.
Iz aspekta emocija možemo reci da je to poredak uslovljavanja ljubavi: država vas voli ako radite i držite se pravila, a ako ne onda propadate. Zbog toga što je zasnovan na strahu, kapitalizam i jeste toliko ekonomski uspešan. Ljudi su prisiljeni da danas rade kao ludi jer ne znaju šta ce biti sutra. Mi smo odrasli u socijalizmu koji je bio poredak bezuslovne ljubavi. Država vas je volela bez obzira da li radite i koliko radite. Zato je socijalizam i morao izgubiti ekonomsku utakmicu. Interesantno je da su socijalizam upravo prihvatila spljoštena društva, prvenstveno slovenska i pravoslavna, jer je nudio one vrednosti koje su ta društva vec nosila u svojim mentalitetima. Njega su prva odbacila ona društva koja su tradicionalno katolicka kao Poljska i Madarska jer je u njima katolicka crkva održavala društvenu vertikalu.

Olga Nikolic