Intervju “Politika”: LJUBAV NIJE LITERATURA

Intervju “Glas javnosti”: IGRE SMRTI
13. Juna 2007.
Intervju u “Čačanskim novinama”: LJUBAV JE NEŠTO OBICNO
13. Maja 2008.
Prikaži sve

Intervju “Politika”: LJUBAV NIJE LITERATURA

Rekao bih da je zapadna civilizacija žrtva svog precenjivanja zaljubljenosti i užitka koji ono donosi, kaže dr Zoran Milivojevic

Intervjui kultura

Ljubav nije literatura

Rekao bih da je zapadna civilizacija žrtva svog precenjivanja zaljubljenosti i užitka koji ono donosi, kaže dr Zoran Milivojevic
dr Zoran Milivojevic
Novinarka: Marina Vulicevic
objavljeno: 24.06.2007.

(Foto: J. Milovanovic)

INTERVJU
Doktor Zoran Milivojevic, predavac na Univerzitetu Sigmund Frojd u Becu i psihoterapeut dugogodišnje prakse, prvi je u istocnoj Evropi stekao najviši stepen internacionalnog supervizora i edukatora Medunarodnog udruženja za transakcionu analizu. Pocetkom ove godine bio je jedan od osnivaca „Psihopolis instituta” u Novom Sadu, koji je osmišljen za savetovanje, edukaciju i izdavaštvo. Prema recima dr Milivojevica „Psihopolis” je iskljucivo specijalizovan za oblast primenjene psihologije i za pomoc u ostvarivanju kvalitetnijeg života. U drugom, izmenjenom izdanju, u „Psihopolisu” je po osmi put do sada štampana cuvena knjiga dr Milivojevica „Formule ljubavi”, a nedavno je objavljena i njegova knjiga „Igre koje igraju narkomani”. Od prve verzije ovog rukopisa proteklo je 26 godina. Bio je to prvobitno edukativni materijal za studente angažovane u projektu Algrena – alternativnoj grupi za resocijalizaciju narkomana, sada je koristan roditeljima, mladima i pedagozima.

 

Specificno je u Vašoj knjizi „Formule ljubavi” da analizirate sve ono što ljubav nije i razotkrivate fantazme koji prikrivaju pravi put do ljubavi?

Ljubav je postala centralna u zapadnoj civilizaciji zbog toga što do pre 150 godina ljudi uopšte nisu pravili brakove iz ljubavi. Uglavnom su to bili dogovoreni brakovi, u kojima je svako igrao svoju ulogu, ona je znala šta znaci biti žena, on je znao šta znaci biti muškarac, i kad ih spojite to je dobro funkcionisalo. Uz to crkva nije priznavala razlaz. Tako da su se ljudi maksimalno trudili da brak održe i podignu decu, i licno zadovoljstvo i užitak uopšte nisu bili toliko važni. Onda je pocela moda ljubavi, jer zaljubljenost je po civilizacijskim merilima prilicno nova stvar. Ljubav je sama po sebi vrlo mutna kategorija, u kojoj se mešaju razlicite predstave od toga kako su nas voleli roditelji i kako su se oni medusobno voleli, do toga šta smo procitali u bajkama i literaturi, i videli na filmu.

 

Da li je moguce da neko odluci da voli bez faze zaljubljenosti?

To je moguce, i to obicno zakljuce ljudi koji su vrlo traumatizovani. Moja je osnovna teza da je zaljubljenost negacija ljubavi. Ljudi se zaljube na osnovu razlicitih decjih, iracionalnih, predstava i onda ocekuju da sa tako izabranim partnerom naprave vezu koja je racionalno prihvatljiva. To je cesto nemoguce, jer su postavke potpuno pogrešne. Na primer, žene se zaljubljuju u barabe, i onda u vezi pokušavaju da od njih naprave porodicne ljude. To ne ide. Ono što kao psihoterapeut preporucujem jeste da se ispitaju osnovne pretpostavke na osnovu kojih je neko formirao svoju sliku ljubavi. Kada se promene te predstave, srce se otvara i moguce je voleti na novi, zreliji, nacin.

 

Šta cemo sa onim predstavama u literaturi o ljubavi kao stradanju?

Povremeno u razgovorima o ljubavi oštro kritikujem poeziju. Igre recima su vrlo emotivne i oni koji vole literaturu lako ih upijaju. Vrlo cesto upravo oni koji su najviše citali imaju idealizovane predstave koje se u realnom životu ne mogu ostvariti.

 

Da li je ljubav precenjena?

Cesto kažem: ako želite da znate šta je ljubav pogledajte kako žive primitivna plemena. Ljubav u primarnom smislu je vezivanje. Civilizovana kultura je izmislila kako ljubav treba da izgleda u razlicitim istorijskim periodima i glorifikovala je zaljubljenost, kao najdirektniji put ka užitku. Rekao bih da je zapadna civilizacija žrtva svog precenjivanja zaljubljenosti i užitka koji ono donosi. Kada se muškarac zaljubi u neku ženu, ona mu je važna samo dok u njemu svojim prisustvom stvara osecaj prijatnosti. Kada pocne da se hladi, ona mu postaje sve manje važna. Tako da zaljubljenost nije relacija prema drugome, vec prema sopstvenim osecanjima. Zaljubljenost je zapravo oblik maskirane narcisoidnosti.

 

Razotkrivate igre ljubavi, ali i igre narkomana?

Savremeni zapadni covek opsednut je trcanjem za užitkom. A droge su upravo one supstance koje mogu da izazovu željeno emotivno stanje. Igre su razlicite, narocito kod onih koji imaju veci stepen zavisnosti od heroina i spremni su svašta da urade kako bi došli do cilja. To podrazumeva laži i manipulacije. Nekad su te igre nesvesne, zasnovane na sistemu samoobmana i u knjizi navodim blizu 40 razlicitih igara. Medutim, narkomanija opstaje jer je društvo istovremeno podstice i brani se od nje. To mi u transakcionoj analizi zovemo igrom, necistom komunikacijom sa skrivenim motivom.

 

Mogu li u tim igrama da se prepoznaju i oni koji po svaku cenu teže da se docepaju svakog drugog cilja?

Ovu knjigu ce svako citati na svoj nacin, jer ima igara koje su stvarno opšte, a ja sam pažnju usredsredio na one specificne igre oko droge. Zanimljive su one igre koje igraju roditelji, terapeuti, školske vlasti, policajci i sudije. Želeo sam da ukažem na kompleksnost ovog problema, koji u društvu cesto lici na vrzino kolo.

 

Da li je ljubav dovoljna prevencija od droge?

Ljubav jeste vrlo važna, ali nije dovoljna. Ljudi koji su dugo godina na heroinu spadaju u dve kategorije. Jedni su zanemarena deca, a drugi su razmažena deca. Roditelji treba da vole dete i pohvaljuju ga, ali pri tom i da mu upucuju jasne zahteve i da ga kažnjavaju ukoliko ih ne ispuni. Medutim, mnogi roditelji misle da je kazna negacija ljubavi i jedino što žele je da bezgranicno usrecuju dete. Onda to dete postane i „majstor uživanja”. Vec u pubertetu društvo ce ga docekati sa mnogo zahteva i takvo dete ce shvatiti da ce moci da nastavi da uživa ako uzme drogu.
Marina Vulicevic