Intervju u dnevnom časopisu “Dnevnik”: DECA RATA MEÐU NAMA

Intervju u dnevnim novinama “Danas”: POSTALI SMO NEOSETLJIVI DA BISMO PREŽIVELI
13. Novembra 2003.
Intervju u dnevnom casopisu “Dnevnik”: KAKO JE NENORMALNO POSTALO NORMALNO
13. Februara 2005.
Prikaži sve

Intervju u dnevnom časopisu “Dnevnik”: DECA RATA MEÐU NAMA

„DNEVNIK” ISTRAŽUJE MLADI U OGLEDALU GODINA KOJE SU POJELI SKAKAVCI

Kada okolnosti nisu normalne i kada neko odrasta u takvim potpuno poremecenim uslovima i uz više nego ozbiljno poljuljan sistem vrednosti, sasvim je „normalno” i ocekivano da, prilagodavajuci se takvim uslovima življenja, ni on ne bude normalan. Glavni „defekt” je upravo u odnosu mladih prema društvu, zbog cega ih i nazivam „odvojenom” generacijom – kaže za „Dnevnik” porodicni psihoterapeut Zoran Milivojevic

Svi volimo da kažemo i, još više, da verujemo kako, posebno u multietnickoj i multikulturalnoj Vojvodini, živimo u duhu tolerancije, atmosferi ispunjenoj ljubavlju i poverenjem prema bližnjima. Time se zavarava sve dok nas iz slatkog sna ne trgne nimalo slatka stvarnost. Jer, sukobi i incidenti na nacionalnoj osnovi jesu naša stvarnost, bar znacajni deo nje, i stoga je više nego opasno na sve to zabijati glavu u pesak, eventualno nekoliko dana “dizati prašinu” po medijima i na kraju iz cele price izvuci zakljucak da su to zapravo samo sitne carke medu temperamentnim omladincima. Naravno, ima i toga: momci se malo napiju i potuku oko devojke. Ništa strašno, niti neuobicajno. Ali, ako je verovati istraživanjima, problem ne samo da postoji vec, s obzirom na to da vreme prolazi a ništa se ne radi, postaje sve opasniji i teži za “izleciti”.
Naime, brojke kažu da upravo mladi izmedu 20 i 29 godina pokazuju najveci stepen animoziteta prema pripadnicima drugih etnickih zajednica, bez obzira na to da li se radi o vecinskoj naciji ili manjinama. Upravo o tome je za naš list, nedavno pricao i savezni ministar za ljudska i manjinska prava Rasim LJajic, naglašavajuci da su upravo protekle ratne godine, brojne krize u porodici i društvu, kao i nemogucnost da se naprave pravi i kvalitetni izbori u životu glavni krivci za zabrinjavajuce veliki broj netolerantne i agresivne omladine. Jer, današnji omladinci su još koliko juce bili “deca rata”, potpuno zapostavljeni, kako od društva, tako i od svojih porodica, a cak i kada su svi ratovi bili okoncani, i dalje niko u državi nije pronašao vremena, a cini se ni želje, da se ozbiljno pozabavi njihovim mnogobrojnim i nimalo mladalackim problemima.

Šta nudi domace „tržište”?

Kako nam u društvu ni sada ne cvetaju baš ruže: ekonomski i politicki nemiri, život bez plate ili na famoznom minimalcu i izbori na svaka dva meseca, može se ocekivati da se ni problemi mladih nisu povukli sami od sebe, niti su volšebno i preko noci nestali. Ono što i dalje nestaje, kada je o mladima rec, jesu oni sami, jer i dalje, cim steknu nekakvu diplomu, gledaju kako da pobegnu odavde. Oni drugi ovde pokušaju da pronadu svoje mesto pod suncem i nekakav životni smisao. A šta im domace “tržište” nudi? Pa, uglavnom nimalo lepe stvari, koje nikome normalnom nisu preterano privlacne, pri cemu im je cena uvek i bez izuzetka previsoka.
– Kada okolnosti nisu normalne i kada neko odrasta u takvim potpuno poremecenim okolnostima i uz više nego ozbiljno poljuljan sistem vrednosti, sasvim je “normalno” i ocekivano da, prilagodavajuci se takvim uslovima življenja, ni on ne bude normalan – rekao nam je porodicni psihoterapeut Zoran Milivojevic, cija bi nova knjiga “Igre koje igraju narkomani” trebalo da se u izdanju novosadskog “Prometeja” pojavi do Nove godine.

Kriza srednje klase

– Glavni “defekt” vidim upravo u odnosu mladih prema društvu, zbog cega ih i nazivam “odvojenom” generacijom. Jer, kakve su predstave oni mogli da steknu o društvu i državi tokom prethodnih godina? Naravno negativne, i to bez obzira na poziciju koju su eventualno zauzimali u okviru politickog spektra. Poznat je psihološki princip po kojem kako društvo tretira pojedinca, tako i taj pojedinac tretira društvo. U tom smislu je bilo mnogo maltretmana na razlicitim nivoima.
Naš sagovornika istice da mladi ljudi tokom proteklih 15 godina društvo nisu doživljavali kao nešto što im koristi i “radi” za njihovo dobro, vec kao nešto što ih može ugroziti, mobilisati ih i odvesti na front ili im nauditi na neki drugi nacin. S tim u vezi jeste i sveprisutni ekonomski problem vecine ovdašnjih porodica srednje klase u kojima je preživljena kriza gotovo u potpunosti oduzela roditeljima autoritet u ocima dece. Teško je sacuvati dostojanstvo s platom koja je daleko ispod svakog dostojanstva, kaže Milivojevic. Jer, dok su roditelji s jedne strane propovedali svoje gradanske vrednosti i pogled na život, deca, koja su s druge strane gledala kako im roditelji bedno zaraduju i kako se bore da prežive, teško da su mogla da “kupe” tu pricu. Deca su, jednostavno, shvatila da ne žele da žive kao njihovi roditelji, u njima su videli životne gubitnike koji nešto pricaju, pri tom ne shvatajuci svet u kojem žive.

Štit protiv ranjivosti

Sve prethodno doživljeno i proživljeno polako, ali sigurno naucilo nas je i da budemo potpuno neosetljivi na ljudski bol i patnju. Naravno, kako je ukazao Milivojevic, u pitanju su steceni mehanizmi odbrane. Jer, suoceni s toliko slika patnje, mržnje i stradanja, zatim bede koju su na TV ekrane, ali i u životu, donosile slike ljudi koji preturaju po kontejnerima, vecina je imala pred sobom vrlo nezahvalan izbor. Jedan je bila mogucnost da ostanu osetljivi i ranjivi i tako svakoga dana sve više pate zbog stvari na koje nisu mogli da uticu, a druga da postepeno izgrade odbrambeni štit, da polako podižu prag osetljivosti i da vremenom pažnju posvecuju iskljucivo licnim prioritetima i problemima. Tu se negde izgubila i sada vec pomalo bajkovita prica o ljubavi i saosecanju prema bližnjima, a po oceni našeg sagovornika najstrašnije je što su kroz sve to prošla i deca.
– Opšta društvena kriza, koja je obeležila proteklu deceniju i koju još kao društvo nismo prevazišli, snažno je uticala na porodicu i na svakog njenog clana – tvrdi Milivojevic.
– Najpre, došlo je do poremecaja standardnog funkcionisanja porodice, što je mnoge prebacilo iz zone relativno kvalitetnog života, kakav je bio krajem osamdesetih godina prošlog veka, u zonu preživljavanja i borbe za opstanak. Ta promena je u velikoj meri promenila porodicni život i nužno se odrazila na celoj generaciji mladih koja se u tom periodu formirala.

Foto: A. Miletic

Antrfile:

Ko je kriv?

– Ekonomsku krizu i bedu obavezno prati i pojacana doza nacionalizma, a njegovo poreklo u celoj prici bi trebalo pre svega tražiti u potrebi ljudi da pronadu krivca za sve svoje muke i patnje – rekao je Zoran Milivojevic. – To sve prate i mnogobrojne “teorije zavera”, kao i price kako su “oni” zli i kako zbog njih nema srecnog života. Sve to, nažalost, narod uvek iznova kupuje. Ono što takode uvek prati porast nacionalizma jeste verovanje pojedinih naroda u dva mita. Prvi je mit o kulturnoj superiornosti, a drugi mit o pravu na teritoriju, i upravo se tu kriju glavni razlozi medunacionalnih sukoba i netrpeljivosti.

Pravila ulice

Za sve ovo vreme ulica je, naravno, nudila neka sasvim druga pravila i price mnogima mnogo privlacnije i bliže našoj stvarnosti… Tako su bar deca verovala i s tim su verovanjima mnoga od njih izrasla u mlade ljude.
– Brojni su mladi koji veruju da se do novca ne dolazi radom, vec “pamecu” – kazao je Milivojevic. – To je formula po kojoj što je neko pametniji, to brže zaraduje. A u to se jedino uklapa kriminal i poslovi s “one” strane zakona. Isti ti mladi ljudi uglavnom veruju i da na svetu opstaju samo najjaci, pri tom nemajuci preterano mnogo razumevanja za one slabije. Za njih je najcešce rezervisan prezir.

Autor: J. BUDIMIROVIC