Intervju u dnevnom casopisu “Dnevnik”: KAKO JE NENORMALNO POSTALO NORMALNO

Intervju u dnevnom časopisu “Dnevnik”: DECA RATA MEÐU NAMA
17. Septembra 2004.
Intervju “Glas javnosti”: IGRE SMRTI
13. Juna 2007.
Prikaži sve

Intervju u dnevnom casopisu “Dnevnik”: KAKO JE NENORMALNO POSTALO NORMALNO

Novinarka: Vesela Laloš

Dnevnik Novi Sad

INTERVJU DR ZORAN MILIVOJEVIC, PSIHOTERAPEUT

Kako je nenormalno postalo normalno

– Ono što odlikuje nas ljude kao vrstu je izvanredna sposobnost adaptacije na razlicite uslove življenja. U tom smislu smo se mi kao narod u velikoj meri adaptirali na nenormalne uslove življenja. U stvari, ako gledamo istorijski, za nas je normalno da se borimo za preživljavanje. Takva nam je istorija, takvi su nam i mitovi.

Ja razlikujem dve životne zone u kojima može postojati jedna zajednica, a koje imaju sasvim razlicite vrednosti i razlicita pravila. Rec je o zoni preživljavanja i zoni kvalitetnog života. Dok u zoni preživljavanja nije važno kako se osecaš, vec samo da ti i tvoji preživite, u zoni kvalitetnog života je najvažnije kako se covek oseca. Upravo u tome što smo u razlicitim zonama leži jedna vrsta nemuštog nesporazuma izmedu nas i Evrope. Niti mi razumemo njih, niti oni razumeju nas. U stvari pomalo se medusobno preziremo.
Ovo su reci profesora dr Zorana Milivojevica, psihoterapeuta koji se bavi transakcionom analizom, autora nekoliko znacajnih knjiga o ljudskim emocijama, koji za “Dnevnik” iznosi svoje poglede o mentalnom zdravlju nacije.
– Ako se vratim na istoriju, za nas je borba za preživljavanje pravilo, a kvalitetan život kakvog pamtimo tokom šezdesetih i sedamdesetih je izuzetak. U odnosu na taj period, glavna promena je u svojevrsnoj odbrambenoj ravnodušnosti i odsustvu saosecajnosti. Rec je o mehanizmu u kojem se ljudi navikavaju na sve vecu i vecu kolicinu ružnog, kako kroz medije tako i u svakodnevnom životu. Da covek ne bi patio, postepeno se podižu pragovi nadražaja i tako dolazi do neosetljivosti. Rec je o neosetljivosti za drugoga, na tudu nesrecu.
Najnoviji primer je kako smo reagovali na katastrofu koju je doneo cunami. Od svoje nesrece jednostavno ne vidimo tudu. Rezultat je dezintegracija društva, labavljenje socijalnih veza i sve veci stepen egoizma, sebicnosti i razlicitog individualnog „snalaženja”. U ovakvim okolnostima teško je procenjivati mentalno zdravlje, jer su kriterijumi mentalnog zdravlja ili tacnije, normalnosti, uvek društveni. Tako nastaje paradoks da je nenormalno postalo normalno. Mnogi su se, kada su procenili da je društvo postalo nenormalno, distancirali od društva da bi sacuvali svoj identitet, što svakako nije normalan nacin socijalnog funkcionisanja.

Psihoterapija ne nudi srecu

Koliko se kod nas ljudi obracaju psihoterapeutima za pomoc, i da li to može predstavljati realnu nadu za malo više srece i pored uslova u kojima živimo?

– Na psihoterapiju dolaze uglavnom žene, jer muškarci imaju mnogo predrasuda koje ih demotivišu. Oni veruju da je psihoterapija samo za glupe, za slabice, da pravi muškarac sam rešava svoje probleme i slicno. Zbog toga muškarci dolaze uglavnom kad su simptomi takvi da moraju da se obrate za pomoc. Žene uglavnom nemaju problem da traže i prime pomoc.
Iako kod nas postoji puno obrazovanih i talentovanih psihoterapeuta, ipak je ovaj oblik pružanja pomoci relativno egzotican, ogranicen na relativno uzan krug mladih, obrazovanih, inteligentnih klijentkinja.
Pretpostavka od koje polazi psihoterapija je da se ljudi uvek ponašaju logicno, u skladu sa svojim cesto nesvesnim uverenjima. Cilj psihoterapeuta je da pomogne klijentu da otkrije koja to uverenja stoje iza neke njegove neželjene reakcije i da ih promeni. Na taj nacin se menja i neželjena reakcija.
Psihoterapija ne nudi srecu. Još je Frojd definisao cilj psihoanalize kao sposobnost za rad i za ljubav. I idealno zdrava osoba bi imala izvesne probleme i izvesne patnje koje donosi život i socijalna sredina. U psihoterapiji mi pomažemo ljudima da se osobode one dodatne patnje i dodatnih problema koje izazivaju sami svojim nesvesnim iracionalnim uverenjima. Iako to povecava kvalitet života, ipak je to razlicito od srece.

Drasticne promene koje su nas zadesile donele su i fenomen s kojim se ranije kao socijalisticko društvo nismo susretali, a to je sloj izuzetno imucnih ljudi. NJihovo enromno bogatstvo je steceno za vrlo kratko vreme. Možete li napraviti psihološki portret tog društvenog sloja – s puno novca i moci koju novac donosi, ali još nedovoljno naviknutog na takvo stanje…

– To pitanje dotice jedno bolno mesto naše istorije i našeg mentaliteta. Kad kažete socijalisticko društvo, verovatno mislite na ona divna vremena koja zajedno pamtimo po blagostanju, progresu, bratstvu i jedinstvu. Istorija pamti duže od pojedinca, a kao što svaki pojedinac ima nesvesno, tako i svako društvo ima neko svoje kolektivno nesvesno. Malo je poznato da su Marks i Engels svoju viziju pravednog društva krojili za tadašnje razvijene industrijske zemlje gde je postojala radnicka klasa. Mislim na zemlje poput Nemacke, Francuske i Engleske.
Ono što se desilo s marksizmom je upravo ono što njegovi tvorci nisu planirali – preuzele su ga pravoslavne slovenske zemlje koje još nisu izašle iz feudalizma. Zašto? Upravo zato što je ideja socijalne pravde odgovarala onoj ideji o coveku koja je vec postojala u ovim društvima. Mi Sloveni imamo tzv. „spljoštena” društva, društva bez društvene vertikale, društva bez prave elite. Dakle, prvo smo bili takvi, a onda smo prihvatili socijalizam. Prvo smo mi bili protiv bogatih medu nama, pa tek onda smo preuzeli ideologiju koja je opravdavala takav naš stav.
Taj mentalitet „spljoštenog” društva, društva bez vertikale, bez prave elite, jeste naše prokletstvo. Dokaza za to imate koliko hocete, kako u davnim dogadajima, tako i u našoj savremenoj istoriji. Nedavno sam citao knjigu dr Arcibalda Rajsa Cujte Srbi! koju je ovaj Švajcarac kao osvedoceni prijatelj našeg naroda napisao 1928. i mislim da se kod nas ništa nije promenilo. Kod nas je sada kao u Iraku posle svrgavanja Sadama. Pre je postojao nekakav, kakav takav, poredak, a sada je potpuni haos.
U spljoštenom društvu je veoma primamljivo praviti psihološke i literarne krokije lika primitivnog i bahatog bogataša, cija je nekultura u obrnutoj srazmeri s velicinom njegovog bogatstva. Medutim, iz aspekta socijalne psihologije, to je u stvari mehanizam lecenja sopstvene frustracije po sistemu „kiselog grožda”: „Bolje da nisam bogat, jer vidi kakvi su oni seljaci!” Za mene je Domanoviceva pripovetka “Voda” veoma štetno štivo, jer porucuje da je samo stadu potreban voda. U stvarnosti, svaka organizovana grupa ljudi ima potrebu za vodstvom. Jadan je onaj narod koji nema elitu, pa i poslovnu elitu. Tacno je da su pojedini likovi u javnom životu pomalo smešni, ali njihovo bogatstvo to nije. To bogatstvo ce omoguciti njihovoj deci bolje pocetne pozicije, što ce svakako za generaciju ili dve proizvesti pravu elitu. Ne smemo zaboraviti da bogato društvo pocinje s bogatim pojedincima.

Kriza predugo traje i stice se utisak da smo kao društvo nemocni (nesposobni?) da nademo izlaz iz nje, da postavimo nove temelje jednom zdravijem sistemu. Da li se može reci da je uzrok tome i u nekim našim kolektivnim osobinama, u kulturnom obrascu? I šta bismo u našim navikama morali menjati?

– Više od decenije govorim da je mentalitet naš najveci problem. Nisu to ova ili ona partija, vec mentalitet koji obuhvata sve partije. U našem mentalitetu individualnost je toliko naglašena da šteti društvu. Zato i govorim o društvu bez vertikale, o spljoštenom društvu. Kada pet izuzetno sposobnih i pametnih pojedinaca treba da donese neku odluku, dobijete veoma glupu grupu od pet clanova. Niko nece da se podredi, jer se to shvata kao poniznost, kao poraz, kao pristajanje na gubitak. Svi hoce da budu glavni, da komanduju. Rezultat je da ovako svi gubimo.
Društvenu logiku treba promeniti tako da svi dobijamo. Da u tudem uspehu ne vidimo svoj neuspeh, vec da vidimo i svoj uspeh. Da nam bude drago da je neko od naših uspeo u necemu. Ako mi je krivo što je komšija kupio kravu, a ja je nemam, neka mi to bude podsticaj da je i ja nabavim. Zavist je mocna emocija, ali u uspešnim društvima je ona pretvorena u takmicenje koje celo društvo pomera napred.
Ipak, shvatanje ove problematike je prilicno napredovalo, jer je sve veci broj ljudi koji govore o greškama u mentalitetu. Medutim, ono što ce nas kao društvo „izdužiti” je definitivno kapitalizam. Medutim, to ce dugo trajati jer smo takvi da sebe neprestano nesvesno sabotiramo.

Tvrdi se da naša zemlja beleži izuzetno visoku potrošnju sredstava za smirenje. Koliko je to dobar nacin da se covek bori sa ocito velikim i hronicnim problemima? I koja je alternativa ?

– Razliciti sedativi i antidepresivi su svakako ono što je znatno doprinelo da se ljudi adaptiraju na hronicno loše uslove života. Od toga bi jedino gore bilo da ova sredstva ne koristimo. To kažem zbog toga što ova sredstva uzimaju uplašeni, nezadovoljni i nesrecni ljudi, dakle ljudi kojima je sasvim jasno kako bi njihov život trebalo da izgleda i koji su svesni da je realnost drukcija. Nezadovoljstvo je znak nemirenja sa sudbinom i ono što nas pokrece na akciju. Medutim, mnogi ljudi nisu svesni kakva bi to akcija mogla dovesti do boljeg života i zbog toga nastavljaju da svoje inace zdrave emocije regulišu lekovima.
Meni se cini da naši ljudi uopšte ne shvataju u kakvom se trenutku nalaze – da je tranzicija prelazak iz socijalizma u kapitalizam i da je ona daleko odmakla. Mnogi obrasci koji su bili dobri u socijalizmu predstavljaju balast u kapitalizmu. Da bi se orijentisali, ljudi treba da se edukuju o tome kako funkcioniše novi sistem, a zatim da odluce da li ce da budu zaposleni ili preduzetnici. Posle toga ostaje samo rad i neprestano razmišljanje kako da se što efikasnije radi. Važno je da ljudi ne spavaju, da ne budu pasivni ili ogorceni na socijalnu nepravdu. Važno je da ljudi shvate da im niko drugi više nece obezbediti bolji život, vec da ce to morati sami da urade. Smeta mi što nijedna vlada nije narodu dovoljno jasno uputila takvu poruku, a kamoli da mu pomogne da se orijentiše i aktivira.

Ima li moderna psihoterapija nekakav “recept za srecu”? Može li se obican covek izboriti sa svojim nezadovoljstvom i strahom od neizvesnog sutra, nekakvim drugacijim stavom prema tim problemima?

– U zoni preživljavanja sreca je nešto nepristojno. Srecno lice u dolini suza može samo da iritira svojom neuvidavnošcu. Sreca je fenomen koji je veoma cenjen tek u zoni kvalitetnog života. Možda i precenjen do hedonizma, jer ceo Zapad juri za što vecim i što dužim užitkom.
Kada covek ostvari svoju želju, tada oseca zadovoljstvo, a ako je želja bila izuzetno važna, tada oseca srecu. Dakle, uspeti u životu i biti zadovoljan u životu su dva lica iste medalje. O tome govori takozvana psihologija uspeha koja u brojnim knjigama ljudima objašnjava da postave ciljeve, da vide šta im je potrebno da ih ostvare i da se pomuce kako bi ih ostvarili. Na nivou teorije tu nema neke posebne komplikacije. Problemi nastaju u samoj praksi.
Jedan od naših velikih problema je u tome što imamo kulturološku zabranu srece. Svi oni koji kada kažu nešto lepo ili pozitivno sujeverno kucaju u drvo „da ne ureknu” imaju magijsku zabranu srece. Kod nas puno ljudi veruje da sreca na neki nacin izaziva nesrecu. Kao da srecna osoba provocira nekakvog boga, kao da ne poštuje njegovu moc, i na taj nacin ga izaziva da pošalje neku bolest ili drugu nesrecu. U Crnoj Gori kažu da kada je covek najsrecniji da treba da ubaci kamencic u cipelu da ga žulja. Bolje da on sam pokvari svoju srecu nego da mu to uradi bog. Kao što ljudi veruju da bi njihova sreca razgnevila boga, tako veruju da bi ga njihova nesreca umilostivila.
Zbog toga mnogi ljudi postaju jadni i zabrinuti. Posebno onda kada im u životu sve krene kako treba. Tada u sujevernoj svesti postaje jako opasno. Zabrinutost dobija funkciju nekakve molitve bogu: „Vidi me kako sam jadan, kako te poštujem, nemoj mi slati neku nesrecu.” Zbog toga naša deca veruju da je sreca neko nenormalno stanje, neki period koji se povremeno pojavi i brzo nestane. Samo se setite majki koje ne znaju da svoju ljubav prema deci ispolje drukcije osim kao zabrinutost. Posebno onda kada je s detetom sve u redu, tako da ne mogu da realno brinu. Tada fantaziraju sve najstrašnije stvari, jer je to u njihovoj svesti dokaz da dete vole.

Vesela Laloš