Osećanje usamljenosti
24. Marta 2012.
Porodični rituali
14. Aprila 2012.
Prikaži sve

Lenjost

Kod male dece možemo primetiti jasnu razliku između igre i rada. Deca uživaju u igri sa igračkama, ali posle igre ne žele da pospreme te iste igračke. A upravo je to pospremanje prvi oblik rada sa kojim se dete susreće. Od njega se zahteva da uradi nešto što je korisno, a njemu neprijatno. Ako sudimo prema deci, rad je izvorno čoveku neprijatan. Pa kako onda dolazi do toga da mnogim odraslima rad nije neprijatan ili da uživaju dok nešto rade? Odgovor je jednostavan: tako što roditelji pomognu deci da razviju radne navike.

Malim detetom upravlja motivacija koju nazivamo princip prijatnosti. Ono pogrešno misli da je sve što je prijatno – korisno, a da je sve što je neprijatno – štetno. Zato dete odbija da radi bilo šta što je neprijatno. Zadatak roditelja je da nauči dete da postoje prijatnosti koje su štetne, kao i neprijatnosti koje su korisne. To čini tako što detetu nešto zabranjuje – „povlači granice”, i što ga prinudi da radi neprijatne a korisne stvari. Ovaj konflikt roditelja i deteta je neizbežna stvar u vaspitanju, bez obzira na to da li roditelj primenjuje mekši ili tvrđi način ostvarenja cilja.

Problem je što dete i zabranu i prinudu pogrešno doživljava kao odbacivanje, kao neljubav. Kada roditelji odustanu od svojih zahteva, da „ne bi traumatizovali” dete, postaju nemoćni roditelji.

Kada dete zahvaljujući doslednosti i upornosti roditelja konačno prihvati da mora da izvrši neprijatne zadatke, ono prestane da im se protivi i usvoji ih kao svoje. Tada je stvorilo radnu naviku. Detetu sa radnom navikom rad više nije neprijatan i ne odlaže ga. Čak može osetiti neprijatnost kada ne izvrši ono na šta je naviklo. Druga veoma važna posledica je dugoročna, jer istraživanja pokazuju da deca koja imaju radne navike dobro prolaze u odraslom dobu života.

Gledajući tuđu, mnogi roditelji pogrešno zaključe da nisu imali sreće jer su rodili lenjo dete. Ako je lenjost izbegavanje neprijatnog, a korisnog rada, onda je svako, baš svako dete u početku lenjo. Samo ona deca kojoj roditelji na ovaj ili onaj način dozvole da ostanu lenja kasnije i budu takva.

Lenja osoba izbegava neprijatne stvari kakvih je svakodnevica puna, stalno ih odlažući za sutra, tako da joj se gomilaju. Ona odlaže neprijatno učenje sve dok neprijatnost neučenja ne postane veća od neprijatnosti učenja – a onda sledi intenzivna kampanja. Strasno se posvećuje nekom zadatku samo ako ga doživljava kao igru, a to znači kratkotrajno.

Zabluda pedagogije s kraja 20. veka da disciplinovanjem traumatizujemo našu voljenu decu stvorila je „generaciju ipsilon” koju čine lenji i razmaženi, neuspešni sa visokim samopoštovanjem. Šta li će biti s njima kada ostanu bez roditelja?

Ovaj članak je objavljen na sajtu politika.rs