Ambivalentna majka
26. Maja 2012.
Da kucnem u drvo
9. Juna 2012.
Prikaži sve

Ljutnja i bes

Za razliku od prezira i mržnje, osećanje ljutnje nije neprijateljsko osećanje. Zato je veoma važno razlikovati ljutnju od osećanja prezira i mržnje. Dok je ljutnja uvek usmerena na promenu ponašanja, prezir i mržnja su uvek usmereni ka drugoj osobi kao ljudskom biću. Prezir i mržnja su neprijateljska osećanja zato što su zasnovana na dehumanizovanoj predstavi o drugom, prema kojoj je drugi bezvredno (prezir) ili zlo biće (mržnja).

Ljutnja je uvek usmerena na nečije ponašanje, bez obzira na to da li osobu koja se tako ponaša volimo, ili smo prema njoj ravnodušni, ili smo sa njom u neprijateljskom odnosu. Zbog toga izražavanje ljutnje nije znak negacije odnosa poštovanja i ljubavi. Ljuteći se na osobe koje poštujemo i volimo, mi od njih zahtevamo da promene neko svoje ponašanje. Zato ljutnja upućena voljenom detetu, partneru ili roditelju nije negacija ljubavi i poštovanja.

Zbog brojnih pozitivnih posledica veoma je važan trenutak u nečijem razvoju kada počne da razlikuje ljutnju od prezira i mržnje. Da bi neko morao da razlikuje ljutnju od prezira, mora da pravi razliku između svog ponašanja i sebe kao osobe. Jedino kada je to u stanju, tada može da razume da zahtev za promenu njegovog ponašanja nije napad na njega kao osobu, da to nije znak odbacivanja njega, već nekog njegovog ponašanja.

Kako mala deca nisu socijalizovana ona izražavaju nesocijalizovanu ljutnju: kada neka njihova želja nije ispunjena; kada su jača od druge osobe. Usvajanjem socijalnih normi, ideje pravednog i nepravednog, ljutnja postaje socijalizovana: ljudi se ljute onda kada smatraju da je ponašanje drugog nepravedno.

Emocionalno pismene osobe znaju da nije važno samo izraziti ljutnju, već da je njen cilj promena ponašanja. Uvek kada se ljutimo na nekoga mi u stvari želimo da ta osoba promeni neko određeno ponašanje koje smatramo štetnim, nepravednim ili opasnim. Da bismo pomogli drugoj osobi da razume naš zahtev za promenu ponašanja, važno je da obratimo pažnju na način na koji se ljutimo. Ako se zbog naše ljutnje druga osoba uvredi, ona nam time pokazuje da je naš zahtev doživela kao napad na sebe, a ne na svoje ponašanje. I zbog toga je važno naučiti kako se ljutiti iz pozicije poštovanja sebe i poštovanja druge osobe. Moramo naučiti kako da u rečima koje koristimo napadamo samo tuđe ponašanje, ideje koje zastupa, a ne da u ljutnji upućujemo negativne etikete na drugoga kao na osobu.

Nije rešenje u odbacivanju ljutnje, već u njenom kultivisanju. Pogotovo je važno da naučimo da snažnu ljutnju izražavamo bez psovki, da naučimo da kulturno vičemo. Tada će biti mnogo ugodnije živeti u našoj inače temperamentnoj kulturi.

Ovaj članak je objavljen na sajtu politika.rs