Roditeljski sukob oko vaspitanja
28. Novembra 2015.
Mrzitelji
10. Decembra 2015.
Prikaži sve

Naučena sumnjičavost

Nemoguće je zamisliti funkcionalnu ljudsku zajednicu u kojoj ne postoji osnovno međusobno poverenje njenih članova. Ne samo ono poverenje koje imamo u ljude koje dobro poznajemo i prihvatamo, već i ono elementarno poverenje u ljude koje ne poznajemo, koje prvi put vidimo, koje susrećemo na ulici. Kakav je naš stav prema ljudima koje nedovoljno poznajemo: da li mislimo da su oni naši prijatelji ili neprijatelji?

Jedan od načina da se to utvrdi jeste da se odgovori u kojoj se meri neko slaže s tvrdnjom: većina ljudi želi da me iskoristi. Što je veće nečije slaganje, to data osoba sebe više vidi kao mogući plen neprijateljski nastrojenih drugih. A to znači i veću sumnju i manje poverenje u druge.

Prema rezultatima istraživanja od pre nekoliko godina, građani Srbije su evropski šampioni u sumnjičavosti prema sunarodnicima. Visok procenat ispitanika izjavio je da su okruženi lošim ljudima, zbog čega moraju da budu na oprezu. U tom istraživanju, od 51 zemlje, zauzeli smo treće mesto, iza Maroka i Indije. To je u skladu s rezultatima različitih periodičnih istraživanja, prema kojima građani naše zemlje iz godine u godinu imaju visok indeks pesimizma.

Da li se tako visoka kolektivna sumnjičavost i tako nisko poverenje u druge mogu označiti kao naša kolektivna paranoidnost? Definicija paranoidnosti jeste da je ona umišljeno, neopravdano sumnjičenje drugih. Kako je naša kolektivna sumnjičavost rezultat serije veoma negativnih stvarnih događaja tokom poslednjih 25 godina, jasno je da to ne može biti isto. Dug je spisak izneverenih nada, neispunjenih obećanja, raskinutih obaveza, razočaranja i ogorčenosti. Od stare devizne štednje, preko tajkunske tranzicije, do kolonijalnog kapitalizma.

Ali stvari nisu tako jednostavne jer ono što je naučeno u prošlosti primenjuje se na sadašnjost i budućnost. Ponašamo se kao pas kojeg je jedan čovek povredio i koji se sada plaši svih ljudi.

Naučena sumnjičavost sprečava nas da se izdignemo izvan kruga ljudi koje dobro poznajemo i da izgradimo solidarnu i funkcionalnu zajednicu. Poverenje je u osnovi brojnih međuljudskih odnosa i transakcija. Veoma je teško hodati ulicom koju neko doživljava kao „neprijateljsku teritoriju” na kojoj bi mogao da postane plen ili žrtva nekog sugrađanina.

Glavni posao lečenja naše traumatizovane zajednice jeste izgradnja unutrašnjeg poverenja. Ovaj proces nije ni brz ni lak, jer se poverenje lako gubi, a teško ponovo uspostavlja. Glavna odgovornost je upravo na političarima jer su oni u proteklom periodu svojim činjenjem ili nečinjenjem uticali na nastanak nepoverenja prema svemu.

Ovaj članak je objavljen na sajtu politika.rs