Kada pohvaljivanje dece šteti
18. Avgusta 2012.
Volja
1. Septembra 2012.
Prikaži sve

Osećanje stida

Osećanje stida – ili srama – jeste važno socijalno osećanje. S jedne strane ono muči one koji se preterano stide, a s druge strane zajednicu muče oni koji se ne stide ni onda kada većina drugih smatra da bi trebalo. Kako kod osobe koja se stidi često pocrvene obrazi, one koji nemaju stida zovemo „bez-obraz-ni”.

Stid je povezan sa željom da se bude prihvaćen od drugih i s idejom da moraju da se ispune određeni uslovi da bi se to dogodilo. Osoba se postidi onda kada ona misli da drugi misle da ona nije dovoljno vredna da bi bila prihvaćena.

Uslovi koje osoba mora da ispuni da bi bila prihvaćena mogu biti propisani porodičnim i kulturnim vrednostima, zbog čega se stid ubraja u moralna osećanja. Ali ovi uslovi mogu biti i veoma posebni, jedinstveni za datu osobu. Mnogi mladi se stide, jer veruju da nisu dovoljno lepi, pretvarajući neku svoju malu nesavršenost u katastrofu. To je nekada teško otkriti, jer upravo da ne bi osećala stid, osoba izbegava razgovor o razlozima zbog kojih se stidi. Zbog toga stid ostaje u domenu privatnog zbog čega osoba koja se stidi ne proverava šta drugi zaista misle, već im pripisuje da misle ono što ona misli o sebi.

Iz aspekta ljudskog rasta i razvoja, stid je dečje osećanje, tako da je najviše prisutan kod mladih. Osoba koja se stidi veruje da ne zaslužuje prihvatanje, jer nije ispunila neki važan uslov – da nedovoljno vredi kao ljudsko biće. Poziciju stida podstiču roditelji svojim izjavama: „Šta si uradio, sram te bilo!”

Kada osoba tokom kasnijeg rasta i razvoja svoje ličnosti počne da razlikuje sebe kao osobu od svojih postupaka, postaje sposobna da shvati da osoba koja je dobra može da uradi neke loše stvari. Tada dečje osećanje stida počinje da zamenjuje odraslo osećanje krivice. Tada, umesto da pojedinac misli da je loš kao osoba i da se toga stidi, počinje da misli da je nešto pogrešno uradio i da se zbog toga oseća krivim. Zato što su sebe prihvatili kao vredna ljudska bića, ljudi koji su ostvarili najviši stepen emocionalne zrelosti gube sposobnost stida, ostajući sposobni da osećaju krivicu kao takođe moralno, ali savršenije osećanje.

Kod onih odraslih koji se često i nepotrebno stide, vidimo koliko stid može da im smanji kvalitet života. Da se ne bi stideli, ovi ljudi izbegavaju brojne nove i nepoznate socijalne situacije, u koje treba da se samostalno upuste, bez društva onih koji su im dobro poznati i za koje znaju da ih prihvataju. Tako nastaje paradoks stidljivih: stid pravi najviše štete u njihovim životima onda kada ga u stvari ne osećaju.

Ovaj članak je objavljen na sajtu politika.rs