Osećanje dosade
17. Marta 2012.
Lenjost
31. Marta 2012.
Prikaži sve

Osećanje usamljenosti

Biti sam i biti usamljen nije isto. Osoba može biti usamljena i kada je okružena drugim ljudima. Sa druge strane, samoća može biti razlog za veoma prijatno osećanja. Zašto onda ljudi osećaju usamljenost?

Osećanje usamljenosti se pojavljuje onda kada osoba nije u mogućnosti da bude u društvu nekoga sa kim je emocionalno povezana, nekoga ko joj je važan. Kada volimo nekoga, mi se za njega emocionalno vezujemo, on nam postaje emocionalno važan i želimo da budemo u njegovom društvu. Kada osoba koju volimo nije duže vreme pored nas, pojavljuje se osećanje da nam ona nedostaje iako znamo da će nam se vratiti. A kada iz nekog razloga ostanemo bez osobe koju volimo, tada osećamo tugu. Usamljenost može osećati osoba koja voli, ali koja iz nekog razloga ne može ostvariti kontakt sa osobama koje voli, a može je osetiti i onaj koji nikoga ne voli.

Emocije su dobile svoje ime po tome što nas pokreću. Latinska reč e-movere doslovno znači pokrenuti, staviti u pokret. Osećanje usamljenosti nas pokreće da tražimo društvo drugih ljudi, ali ne bilo kojih, već onih koji nam jesu ili će nam biti emocionalno važni.

Hronično osećanje usamljenosti prati one ljude koji nisu emocionalno povezani sa drugima ne samo u partnerskom smislu, već ni kao prijatelji, drugovi ili rođaci. Hronična usamljenost je osećanje onih koji ne pripadaju, koji su otuđeni od drugih.

Usamljenost se nekada ne doživljava kao jasno definisano osećanje, tako da ni sama osoba ne prepoznaje pravi razlog za „osećanje praznine”, napetost ili nemir koji su povremeno u njoj. Nekada osoba sebi ne dozvoljava da je u stvari usamljena da ne bi sama o sebi mislila nešto negativno: da nije dovoljno jaka, da je zavisna od drugih, da nije odrasla. I zato umesto ka ljudima, ovakva neprepoznata usamljenost vodi ka hrani, ka alkoholu ili ka drogama. Svi ovi načini uspevaju da odagnaju neprijatno osećanje, ali samo na nekoliko sati nakon čega se ono ponovo vraća.

Paradoksalno je da kolektivna, masovna potraga za ljubavlju, koja treba da usreći i životu da smisao, smanjuje broj ljudi koji se vole, a povećava usamljenost. Sve je više onih koji su toliko razočarani da ne veruju u ozbiljnu vezu, kao i onih koji ulaze u petu deceniju uporno čekajući da se i njima dogodi ljubavna bajka, da se konačno pojavi pravi ili prava. Većina mladih traži ljubav tamo gde je nema: u zaljubljenosti, seksu i popularnosti.

Svako ljudsko biće ima izbor: ili će se emocionalno povezati sa drugim ljudskim bićima, ili će ostati nepovezano, bez pripadnosti, otuđeno. Odgovornost za način na koji živimo je naša: mi smo ti koji biramo između ljubavi i usamljenosti.

Ovaj članak je objavljen na sajtu politika.rs