Kriza monogamije
30. Jula 2011.
Razvod je proces
13. Avgusta 2011.
Prikaži sve

Ostati zbog dece?

Normalno je da se ljudi koji u većoj meri nisu zadovoljni svojom vezom, ili brakom, odlučuju na raskid ili razvod. Ali kada postoji neko dete ili deca koja su rezultat tog braka ili veze – porodica – situacija se bitno menja. Nezadovoljna osoba tada nije samo partner već je i roditelj, tako da pored svog interesa gleda i interes svoje dece. Kada osoba zaključi da je brak toliko loš da ugrožava i nju i decu, tada se lakše odlučuje na razvod. Ali šta sa onim brakovima u kojima je nezadovoljnoj osobi neudobno, a deci je udobno?

Tada se pojavljuje mučni unutrašnji konflikt između ljubavi prema sebi i ljubavi prema deci. Često je osoba u dilemi da li da žrtvuje svoju sreću ili sreću svoje dece.

Uverenje da dete mora biti žrtva razvoda svojih roditelja, jer će nužno imati negativne posledice u kasnijem životu, danas možemo odbaciti kao potpunu zabludu. Svakako da je razvod veoma neprijatan za sve uključene, ali na dalju sudbinu deteta ne utiče sam razvod, već način na koji razvedeni roditelji i značajni drugi, prvenstveno rođaci i novi partneri, nastavljaju da tretiraju dete. Nagomilano kolektivno iskustvo sa razvodima i praćenje dalje sudbine dece iz razvedenih porodica ukazuju da ova deca ne samo da imaju normalan razvoj, već i da postaju uspešni i zadovoljni odrasli.

Kada je u pitanju razvoj dece i njihova dalja sudbina, najvažniji je način njihovog vaspitanja, i to bez obzira na to da li su roditelji razvedeni ili su zajedno. Šta je bolje za sudbinu deteta: da su roditelji zajedno, ali pogrešno vaspitavaju, ili da su roditelji razvedeni, ali se dete vaspitava na ispravan način? Dok ispravan način vaspitanja ima jednostavnu formulu: ljubav plus disciplina, postoji mnogo pogrešnih načina. Česta je greška da se dete shvata kao žrtva koju je razvod morao da traumatizuje, tako da mu se pokazuje samo ljubav, dok se disciplinovanje izostavlja. Na taj način nastaje razmaženo dete, koje nije žrtva razvoda već takve razmaženosti koja ga sprečava da razvije sposobnosti za samostalni život.

Prema tome, deca ne treba da budu razlog za ostajanje u lošem braku ukoliko je roditelj odlučio da neće dozvoliti da njegova deca postanu žrtva razvoda.

Opasnost je druga. „Loš brak” često znači da je osoba bila zaljubljena kada je birala i da se razočarala kada je kasnije shvatila da partner različito zamišlja brak. Niti se odustaje od svog koncepta braka, niti se prihvata partnerov. Od onog drugog se stalno zahteva da se promeni i uklopi u nametnuti koncept. I zato je dobro preispitati koncepte veze i braka. U protivnom, osoba može, nakon razvoda, ponovno pogrešno izabrati.

Ovaj članak je objavljen na sajtu politika.rs