Fatalna ljubav
27. Aprila 2013.
Slika o sebi
18. Maja 2013.
Prikaži sve

Otkuda emocije?

Pitanje da li su naša osećanja naše unutrašnje reakcije ili su pojave koje se nalaze izvan nas, a koje mogu da na nas deluju, nekome može da izgleda smešno. Ali kada slušamo kako govorimo o osećanjima, kada čujemo da je nekoga „uhvatila” panika, da je „upao” u depresiju, da ima „napad” besa, da ga „drma” trema, da ga je „spopala” ljubomora i slično, to u nama stvara mentalnu sliku da se emocije nalaze izvan nas, odakle povremeno utiču na nas. Takvo je i izvorno značenje reči afekt, koju koristimo da označimo veoma snažne emocije, a koja dolazi od latinskog affectus – biti pod uticajem.

Ovakva jezička praksa odražava predstave o osećanjima starih naroda, koji su u izražavanju veoma snažnih emocija videli delovanje demona. Tako je, na primer, Bes u staroslovenskoj mitologiji bio božanstvo koje je imalo sposobnost da uđe u čoveka i da učini da on „pobesni”: da se promeni, da mu izobliči lice i da ga natera da se ponaša iracionalno i destruktivno. Slično je sa rečju „panika” koja dolazi od starogrčkog demona Pana, za koga se verovalo da u šumarcima pokušava da spopadne mladiće i devojke, zbog čega bi oni, u uverenju da ih Pan progoni, u velikom strahu trčali da se spasu.

Za razliku od starih naroda i male dece, savremeno shvatanje emocija locira osećanja unutar osobe. Ali iako su osećanja u nama, postavlja se pitanje šta ih aktivira. Ako slušamo šta ljudi govore kada opisuju nastanak emocionalnih doživljaja, često možemo da čujemo da se tvrdi da je neko nekoga naljutio, razbesneo, rastužio, rasplakao, razočarao itd. Ovakve tvrdnje stvaraju predstavu o emocijama prema kojoj one jesu unutar osobe, ali da su spoljašnje okolnosti te koje uzrokuju njihovu pojavu. Osoba koja doživljava emociju je samo pasivno trpi. Prema tome ljudi nisu odgovorni za nastanak osećanja koja doživljavaju, već su žrtve spoljašnjih sila koje imaju moć da ih uzrokuju.

Naučna predstava o osećanjima je takva da su emocije naše reakcije. Mi smo ti koji reagujemo osećanjem onda kada neku pojavu ocenimo kao važnu. Neprestano registrujemo promene u svetu i u nama, pripisujemo im značenje i određujemo koliko su važne. Ako pojavu ocenimo kao za nas važnu na negativan način, tada reagujemo neprijatnim osećanjem, koje nas pokreće na neku aktivnost kako bismo se prilagodili. Ako pojavu ocenimo kao pozitivno važnu, onda reagujemo prijatnim osećanjem.

Od toga da li je naša procena pojave tačna ili pogrešna, zavisi i da li će rezultirajuće osećanje biti funkcionalno ili disfunkcionalno i patološko. Ispravljanje pogrešnih procena je suština psihoterapijskog rada. Novi pogled na osećanja nam je doneo slobodu, ali i povećao odgovornost za sopstvene emocije i način njihovog izražavanja. To nameće emocionalnu pismenost kao obavezu svakog pojedinca.

Ovaj članak je objavljen na sajtu politika.rs