Razmaženo ili prezaštićeno?
14. Juna 2014.
Novac i upravljanje željama
28. Juna 2014.
Prikaži sve

Podređeni i nadređeni

Pretpostavimo situaciju u kojoj vam vaš nadređeni daje određeni radni zadatak za koji vi smatrate da nije dobar, zbog čega mu predložite nekoliko drugih načina koji bi po vama bili bolji za ostvarenje istog cilja. Nakon što vas je saslušao, nadređeni insistira da izvršite zadatak onako kako ga je on zamislio.

Kako biste reagovali? Da li biste zadatak izvršili? Kako biste se osećali? Šta biste mislili o vašem nadređenom, a šta o sebi? Da li biste insistiranje da izvršite zadatak sa kojim se ne slažete doživeli kao ponižavanje?

Ako podređeni reaguje osećanjem poniženosti, nastaje značajan problem u međuljudskim odnosima. Ponižavanje je znak preziranja tako bi podređeni mogao da zaključi da ga šef ne poštuje i šikanira. Podređeni se s tim može pomiriti i zauzeti ulogu poniznog. On može protestovati protiv tog ponižavanja bilo indirektno, tako što će sabotirati dati zadatak, bilo direktno tako što će nadređenom reći „u lice” da ne dozvoljava da bude ponižavan.

U opisanom primeru ideal bi bila reakcija „zdravog podređivanja”: osoba jasno izrazi svoje neslaganje i savesno obavi dati zadatak. Osoba se možda neće osećati prijatno, ali sigurno neće smatrati da je neko ponižava. Ovakvo objašnjenje primerene reakcije podređenog će mnogima biti čudno, a glavni razlog za to je što često ne razlikujemo dovoljno „biti podređen” od „biti ponizan”.

Da bi ljudsko društvo, zajednica ili porodica funkcionisala, mora postojati neka vrsta vertikalnog reda. Svi se mi moramo podrediti tom redu kako bi zajednica mogla da funkcioniše. Na to ukazuje i to što je u rečima „nadređen”, „podređen”, „naredba”, „uređenost” itd. koren „red”. Nadređenost i podređenost su društvene uloge koje zauzimamo u svakodnevnom životu.

Ni jedna od ovih uloga ništa ne govori o vrednosti osobe koja je igra. Kada smo podređeni mi ne vredimo manje od nadređenih, niti više vredimo od onih kojima smo nadređeni. Obe uloge podrazumevaju poziciju istovremenog samopoštovanja i poštovanja drugoga.

Često naše „dečje ja” smatra da nadređeni mora da bude u svemu bolji od nas da bismo mogli da ga poštujemo. A kako to najčešće nije slučaj, nastaje prezir prema autoritetu i želja da se nadređeni raskrinka kao nesposoban. Na osnovu istog uverenja o višoj vrednosti šefa, osoba koja je postala nadređeni postaje bahata prema podređenima.

Nije moguće zdravo podređivanje i zdravo nadređivanje bez jasnog razlikovanja uloge od osobe. I zato je važno da učimo našu voljenu i poštovanu decu da nam se zdravo podrede, ali da ne budu ponizna. Samo tako ćemo izaći iz zamke stagnirajućeg „spljoštenog društva” u kojem se ne priznaje ni jedna vrsta autoriteta.

Ovaj članak je objavljen na sajtu politika.rs