Da kucnem u drvo
9. Juna 2012.
Potrebe i želje
23. Juna 2012.
Prikaži sve

Poverenje i sumnja

Znanje ima svoje granice tako da mnogo toga ne možemo tačno znati, već samo možemo pretpostavljati. Na primer, ne možemo znati šta će biti u budućnosti. Gde prestaje znanje, tu počinje verovanje. Samo možemo verovati da će se neko zaista ponašati onako kako je rekao ili obećao. Kada verujemo da će neko da održi svoju reč tada imamo ili osećamo poverenje. A kada verujemo da neko neće da održi svoju reč, tada sumnjamo. Prema tome i poverenje i sumnja su osećanja zasnovana na verovanju.

Poverenje i sumnja su korisna osećanja. Bez poverenja u druge ljude bilo bi teško zamisliti svakodnevni život. To najbolje vidimo kod ljudi koji ni u koga nemaju poverenje, koji su okruženi „neprijateljima” tako da neprestano sumnjaju, zbog čega ih označavamo kao paranoidne. Kako žive u svetu stalne opasnosti i ugroženosti, usamljeni bez pravog prijatelja, kvalitet njihovog života je veoma nizak. Preterivanje u drugom pravcu je prisutno kod ljudi koji svima veruju, a koje označavamo kao naivne. Dok su se paranoidni odrekli poverenja u druge, naivni su se odrekli sumnje i time ostali bez mogućnosti da se zaštite od prevare što čini da često bivaju iskorišćeni. Osećanje sumnje nas upozorava da stvari možda nisu takve kakvim ih drugi predstavlja, da ne treba da mu verujemo, već da pomislimo na neku drugu mogućnost. Dok nesklad, osećaj da se nešto ne uklapa, kod većine pokreće osećanje sumnje, naivni ga ignorišu.

Kad vagamo koliko možemo verovati drugima – da li ćemo imati poverenje ili sumnjati – ocenjujemo da li su drugi dobronamerni, da li su zaista toliko sposobni kakvim se predstavljaju, i da li će zaista izvršiti ono što kažu da hoće.

Elementarno poverenje u druge ljude je zasnovano na našoj proceni da drugi nemaju loše namere. To je osnova svakog prijateljskog odnosa, čak i onoga koji se uspostavlja u komunikaciji sa nepoznatom osobom. Sumnja da drugi ima lošu nameru definiše odnos kao neprijateljski.

Nekada verujemo da osoba ima dobre namere, na primer kada želi da nam nešto pomogne, ali ne verujemo da je dovoljno sposobna da to može da ostvari. Nekada imamo poverenja u dobre namere i sposobnosti, ali sumnjamo da će osoba biti dosledna, da će zaista učiniti ono što je dogovoreno.

U našem društvu, na kolektivnom planu, postoji kriza poverenja i porast sumnje u namere, sposobnosti i doslednost. Ne samo da građani više ne veruju autoritetima i institucijama, nego ni jedni drugima. Društvo u kome je bazično poverenje minimalno teško uspostavlja prijateljske odnose koji su temelj svake društvenosti i solidarnosti. Ono što nam zaista treba jeste obnova poverenja.

Ovaj članak je objavljen na sajtu politika.rs