Sindrom pametnog deteta
1. Decembra 2012.
Spontanost
15. Decembra 2012.
Prikaži sve

Princip prijatnosti

Kada se rodi, malim detetom upravljaju urođeni biološki programi. Takvu vrstu motivacije imaju i životinje i ona je veoma jednostavna: sve što je prijatno ocenjeno je kao dobro i korisno, a sve što je neprijatno je ocenjeno kao loše i štetno. Zato ovu vrstu motivacije, prema Frojdu, koji ju je prvi i opisao, nazivamo princip prijatnosti. Za razliku od životinja – koje su prirodnom selekcijom genetski pripremljene za život u određenom prirodnom okruženju koje je relativno stabilno i koje se stotinama godina ne menja – ljudi ne žive u prirodnom okruženju već u okruženju koje su sebi napravili, a koji zovemo ljudsko društvo.

Kada bi odrasla osoba počela da se ponaša isključivo u skladu sa principom prijatnosti, veoma brzo bi došla u sukob sa društvenim normama i bila ocenjena kao problematična, devijantna ili nenormalna. Cilj svakog roditelja jeste da pomogne detetu da odraste i da ga pripremi za samostalni život u društvu. Zato je roditelj taj koji tokom procesa odgajanja deteta treba da utiče da dete promeni svoju biološki programiranu motivaciju.

Roditelj treba da malo dete nauči dve osnovne stvari. Prva je da nije sve što je detetu prijatno istovremeno i korisno – da postoje i štetne prijatnosti. Druga je da nije sve što je detetu neprijatno istovremeno i štetno – da postoje korisne neprijatnosti. Ovo učenje se odvija kroz neizbežan, arhetipski konflikt roditelja i deteta. Dete u tom konfliktu zastupa biologiju, a roditelj zastupa društvo. Jezikom psihoanalize, to je konflikt principa prijatnosti i principa realnosti.

Za dete je ovaj konflikt bolan zato što pogrešno misli da ga roditelj voli samo ako mu povlađuje. Ono, u ime ljubavi, pokušava da roditelja podredi sebi i svojim željama. Svako roditeljsko „ne smeš!” i „moraš!” dete razume kao odbacivanje i to jasno izražava. Samo onaj roditelj koji je svestan svog cilja i neizbežnosti konflikta sa biološkim u detetu, može dobro da odigra svoju ulogu i uspešno odoli detetovim protestima i inteligentnim emocionalnim ucenama. Kada dete shvati da mora da se podredi roditelju, i da disciplinovanje nije negacija ljubavi, tada je prihvatilo princip realnosti.

Roditelj koji detetu nudi ljubav, ali i jasnu disciplinu, utiskuje se u detetovu psihu kao „unutrašnji roditelj” koji je u detetovom kasnijem životu izvor samoljubavi i samodiscipline. Ako roditelj želi da mu dete bude stalno srećno, mora da mu popušta, tako da nastaje popustljiv „unutrašnji roditelj”. Ovakvo dete kasnije ne može sebe da natera da radi ono što treba ili da ne radi što ne treba. Zato savremeni roditelji treba da odbace sladunjavu ideologiju stalno srećnog deteta, jer „bezkonfliktno” vaspitanje ne daje dobre rezultate.

Ovaj članak je objavljen na sajtu politika.rs