Gde je ta radost u malim stvarima
16. Aprila 2015.
Zavoleti
25. Aprila 2015.
Prikaži sve

Pubertetski prezir prema odraslima

U neformalnim razgovorima sa mladima često mogu da se čuju strasno izrečene ocene da je kod nas sve loše, negativno, besperspektivno. Pri tom se jasno stavlja do znanja da osoba koja ima takav stav i koja osuđuje stanje zajednice ima uzvišenu poziciju. To je pozicija osobe koja sa visine, sa indignacijom, gleda na sopstvenu zajednicu, poručujući da je mnogo bolja od zajednice kojoj protiv svoje volje pripada.

Naravno da mnoge stvari u zajednici nisu u redu, da ih treba popraviti, ali preduslov za to je dobronamernost, prihvatanje zajednice. Prezriv stav upravo isključuje tu dobru nameru. Uobičajeno je da ljudi jedan deo svog identiteta izgrađuju upravo na osnovu pripadnosti zajednici, a u ovom slučaju se identitet izgrađuje negacijom pripadnosti. To je pozicija deteta koje se stidi svojih ukućana, naročito pred imućnim susedima čije bi želelo da bude. To je pogrešna logika onoga koji veruje da time što tvrdi i dokazuje da su drugi loši, u stvari dokazuje da je on bolji.

Pojava prezira unutar zajednice unosi neprijateljsku podelu onih koji preziru i onih koji su prezreni. Ne samo da to negira ideju ljudskih prava, već deli zajednicu na nespojive delove. Prezir dehumanizuje jer ga ljudi osećaju prema onima za koje smatraju da nisu ispunili neki „minimum ljudskosti”. Zato se prezir izražava dehumanizujućim etiketiranjem kojim se tvrdi da drugi samo liče na ljude, da su životinje ili predmeti.

Neki smatraju da je prezir znak aristokratske pozicije prema kojoj su oni koji preziru oni koji vrede i koji su „gore”, dok su prezreni oni koji su „dole”. U tom kontekstu potrebno je prezirati da bi se bilo „gore”.

Dok ljudi sa izgrađenim samopoštovanjem retko preziru druge, to nije slučaj sa onima koji nisu sigurni u svoje vrednosti. Jedan takav primer je „pubertetski prezir”. Osoba u pubertetu najčešće nije sigurna da dovoljno dobro izgleda i ponaša se tako da je uplašena da će je vršnjaci negativno oceniti i da je neće prihvatiti. Ona se plaši da će biti objekt vršačkog prezira, što bi za nju bio dokaz da nije dovoljno vredna. Da bi sprečila takvu katastrofu, ona može shvatiti da je najbolje da prva prezire, da ona prva zauzme poziciju prezira prema drugima. Kada za nju drugi izgube vrednost, tada nije ni važno da li je ti drugi prihvataju ili odbacuju.

Neki smatraju da naš mentalitet odgovara mentalnom sklopu tinejdžera koji se često inati, koji je veoma gostoprimljiv prema nepoznatim ljudima, naročito ako su dobrostojeći, a stidi se ostalih ukućana. To možemo da primetimo kod onog sloja društva koji sebe smatra elitom, a koji od svega pravi materijal za autošovinistička društvena ćaskanja tipa „Zar nije strašno…”.

Ovaj članak je objavljen na sajtu politika.rs