Igra ignorisanja
5. Aprila 2010.
Izazivanje ljubomore
17. Aprila 2010.
Prikaži sve

Razgovor o tragičnom i ljubavi

U poslednje vreme neke nasilne smrti povezane sa ljubavlju privlače veliku pažnju javnosti. Kada neki od takvih tragičnih događaja zaokupi našu kolektivnu svest, dobro je da iz njega izvučemo neku pouku, da kao zajednica nešto naučimo, da postanemo bolji, da doprinesemo da se takve stvari ne ponavljaju.

Učimo da ne romantizujemo nasilne smrti jer ni ubistvo ni samoubistvo ne mogu biti znak nekakve velike ljubavi, već su negacija ljubavi i prema drugome i prema sebi. Najstariji mit o tragičnoj ljubavi jeste vavilonski mit o Piramu i Tizbi u kojem se Piram ubija jer je pogrešno zaključio da je Tizbu pojeo lav, a zatim se ubija Tizba kada vidi Pirama mrtvog. Zaplet sličan zapletu u Romeu i Juliji. Ali zapadni um, koji je još od srednjovekovnog romana o Tristanu i Izoldi navikao da romantično doživljava motiv ljubavnika koji se „sjedinjuju u smrti”, teško shvata da je mit o Piramu i Tizbi zapravo pedagoška pričica namenjena deci i mladima koja ih podučava da ne treba činiti gluposti ni iz ljubavi ni zbog ljubavi.

Roditelji počinilaca zločina su zaprepašćeni onim što su njihova deca učinila. Možemo pretpostaviti da nikada ranije nisu razgovarali sa svojom decom o takvim postupcima. Kada mlada osoba dovoljno sazri i krene putem ljubavi, na tom putu postoje brojni rizici. A kada su u pitanju ljubavni odnosi njihovog deteta, glavni roditeljski strahovi su da ono ne bude ubijeno zbog ljubavi, ali i da ne ubije sebe ili nekog drugog. O takvim temama ne treba ćutati, već sa decom o tome treba razgovarati. Tragični događaji koji privlače pažnju različitih generacija pravi su povod za takve razgovore. Razgovarajući o takvom događaju roditelj može saznati kako njegov sin ili kćerka razmišlja, a zatim može uticati da promeni način razmišljanja. Neka ponašanja treba jasno osuditi i zabraniti. Decu ne možemo od svega zaštititi, ali im možemo pomoći da izgrade dobre stavove kako bi mogli sami sebe da zaštite. Tragični povod mogu da na sličan način iskoriste i oni koji u školama ili drugde pomažu mladima da izgrade svoje stavove.

Ali mnogi roditelji izbegavaju da o ovim teškim stvarima razgovaraju sa svojom decom. Jedan od glavnih razloga je to što je takav razgovor veoma neprijatan i samom roditelju. Deca su naša najviša vrednost, a pomisao da je naše dete mrtvo, bilo da ga je neko ubio ili se samo ubilo, izaziva veoma neprijatna osećanja. Drugi čest razlog je sujeverje: neki roditelji misle da razgovor o nekim temama „zaziva” da se upravo to i desi. Ipak, razgovor je najsigurniji put i ništa ga ne može zameniti.

Ovaj članak je objavljen na sajtu politika.rs