Ženska i muška mama
4. Juna 2011.
Repriza ljubavne veze
18. Juna 2011.
Prikaži sve

Roditelji Petra Pana

Starije generacije često kritički primećuju da način na koji žive mlađi nije dobar. Mladima se zamera se da su preterano usmereni na uživanje, da nisu ambiciozni, da su lenji i bez radnih navika, da ne žele da emocionalno i socijalno odrastu i prihvate odgovornost, da su predugo zavisni od svojih roditelja, da izbegavaju ozbiljne veze i brak, da veoma kasno rađaju decu ili da izbegavaju da rađaju…

Šta je dovelo do ovih promena? Da li postoji odgovornost starije generacije za stanje među mladima? Da li su stariji dovoljno učinili da mlađe pripreme za samostalni život?

Kada posmatramo odnos naših roditelja prema vlastitoj deci, primećujemo da roditelji deci jasno pokazuju da ih vole. Ako su naša deca voljena, kako to da žele da žive tako neodgovorno? A stvari su veoma logične: kada je detinjstvo voljenog i srećnog deteta veoma udobno, ono ne želi da ga napusti ni onda kada telesno odraste. Pogotovo zato što odraslost povezuje sa neprijatnošću. Gledajući svoje roditelje mlada osoba izvodi zaključak da biti odrastao znači stalno raditi, neprestano biti odgovoran, žrtvovati se za druge, zanemarivati sebe… Dakle, nešto potpuno neudobno.

A neki misle da u odraslom dobu mogu nastaviti bajku srećnog detinjstva kroz „pravu” ljubav. Time što roditelji stalno pokazuju svoju ljubav detetu, oni ga nauče šta ljubav jeste. Iz aspekta deteta ljubav je nešto što se dobija i prima, a ne nešto što se daje drugima. Ono zna da je voljeno kada se svi oko njega trude da ga usreće, pokazujući mu svoju ljubav ne tražeći ništa zauzvrat. Mlada osoba shvati da ima prirodno pravo na primanje bezuslovne ljubavi.

To kakve je neko imao odnose (ne)ljubavi u vlastitoj porodici tokom detinjstva i mladosti, bitno utiče na kasnije partnerske odnose te osobe. Nekada bezuslovno voljeno dete, a sada bezuslovno voljeni odrasli sin ili kćerka, od svog partnera očekuje istu takvu bezuslovnu ljubav. Onaj koga su ranije usrećivali roditelji, sada očekuje da ga isto tako usrećuje partner, naravno, ako je „pravi”.

A u generaciji mladih je sve manje „pravih” koji su spremni da vole, ne tražeći ljubav zauzvrat. Sve je više onih koji traže da budu voljeni, ali ne i da vole. I zato naša nekada srećna deca previše često postaju nesrećni odrasli. Na ovaj ili onaj način su zarobljeni u iluziji srećnog detinjstva.

Nova generacija roditelja treba da nauči da ljubav, iako neophodna ipak nije dovoljna. Pogrešno bi bilo zaključiti da previše ljubavi kvari dete. Nije moguće previše voleti i ljubav ne može da pokvari. Ono što kvari je izostanak disciplinovanja. Jer vaspitanje i ljubav nisu isto.

Ovaj članak je objavljen na sajtu politika.rs