Sloboda i vezanost
18. Septembra 2010.
Kulturni obrazac
9. Oktobra 2010.
Prikaži sve

Roditeljska sabotaža

Ako je tačno da ima sve više žena i muškaraca koji uprkos svojim godinama ne žele da odrastu, da se osamostale i emocionalno sazru, možemo pretpostaviti da udeo u tome imaju i njihovi roditelji. Posmatrajući odnos roditelja prema vlastitoj deci koja su u svojim dvadesetim ili tridesetim, već na prvi pogled je jasno da tu nešto nije u redu. Izgleda kao da se roditelji istovremeno trude da njihova deca odrastu i da ne odrastu.

Cilj dobrog roditelja je da vlastito dete pripremi za samostalni život u ljudskom društvu. A kada taj cilj ostvari, roditelj bi trebalo da detetu pomogne ili bar dozvoli da se odvoji i osamostali. Tom cilju se često suprotstavlja, sasvim neočekivano, roditeljska ljubav.

Umesto da svoj odnos i način iskazivanja ljubavi prilagode uzrastu sina ili kćerke, neki roditelji zaostanu na nekom ranijem uzrastu, i nastave da vole i da tretiraju svoje dete kao da je ono mlađe nego što u stvarnosti jeste. Kada se sin ili kćerka tome usprotivi, roditelj se ljuti i dokazuje da je on u pravu. Na taj način roditelj upućuje vlastitom detetu psihološku zabranu da odraste i da se osamostali.

Na primer, iako mnogi roditelji tvrde suprotno, odrasli sinovi i kćerke nisu deca. Definicija deteta je da je to neko ko zbog svog uzrasta nije sposoban za samostalnost, tako da je zavisan od roditelja ili staratelja. Dete je osoba do osamnaeste godine. I zato je pogrešno punoletnu osobu nazivati detetom, već je treba zvati sinom ili kćerkom.

Ova roditeljska sabotaža odrastanja nije nešto što roditelj radi svesno i namerno, već je nesvesna. Na svesnom nivou roditelj obično ima doživljaj da sin ili kćerka nisu odrasli jer još uvek nisu onakvi kakvi bi trebalo da budu pa da im on prizna da su odrasli. A na nesvesnom nivou kriju se brojni roditeljski strahovi od odrastanja i odvajanja. Neki roditelji su pronašli smisao svog života u ulozi roditelja, a kako odrasloj osobi nije potreban roditelj, odrastanje shvataju kao gubitak smisla svog života. Drugi ne razlikuju odvajanje od napuštanja, tako da se grčevito bore protiv svega što bi dovelo do toga da ih vlastito dete napusti. Treći se osećaju korisnima samo ako pomažu detetu radeći umesto njega, tako da bi ih samostalnost učinila beskorisnima. Strahovi su različiti, ali ono što im je zajedničko jeste to da su izraz roditeljevog egoizma.

Dobar roditelj ne treba da negira već da prepozna svoju emocionalnu krizu, da se suoči i da progovori o svojim strahovima. Ličnost ne može stati ni u jednu ulogu, pa ni roditeljsku, tako da se rast i razvoj ličnosti nastavlja i kada deca odu.

Ovaj članak je objavljen na sajtu politika.rs