Maštanje
25. Jula 2015.
Upravljanje pažnjom
26. Septembra 2015.
Prikaži sve

Samodisciplina

Danas uglavnom koristimo reč disciplina da bismo označili osobu ili grupu koja se sistematično pridržava nekog reda. Malo je poznato da je ovo značenje izvedeno iz latinske reči discipulus, učenik. Izvedeno značenje je verovatno nastalo zbog toga što kada učitelj podučava grupu đaka tada u njoj mora postojati red koji omogućava usmerenost pažnje učenika na temu o kojoj uče. Dok o disciplinovanju drugih govorimo onda kada su deca u pitanju, kod odraslih ljudi se više zanimamo za to koliko je razvijena njihova sposobnost samodiscipline.

Samodisciplinu možemo shvatiti kao jednu vrstu upravljanja sobom, to jest samokontrolisanja. Ona čini jednu podvrstu emocionalne inteligencije. Koliko je važna sposobnost samodiscipline, najbolje pokazuje način života i životne sudbine onih ljudi koji je nemaju dovoljno razvijenu.

Kada je potrebno upravljanje sobom? U brojnim situacijama ljudi su u skladu sami sa sobom i doživljavaju sebe kao da su jedna celina. Ali ponekad se pojavi unutrašnji konflikt između dva „dela” osobe od kojih jedan želi jedno, a drugi drugo. To su one situacije u kojima ili osoba treba sebe da natera da uradi nešto neprijatno ili da sebe obuzda da ne uradi nešto što je prijatno.

Samodisciplinovanje često shvatamo kao pokušaj našeg racionalnog dela da kontroliše naš iracionalni deo. To slikovito možemo predstaviti kao osobu koja je „podeljena” na subjekt i objekt, to jest na onaj deo koji upravlja i na onaj deo kojim upravlja. U psihološkoj teoriji koja se zove transakciona analiza, onaj deo kojim se upravlja je često označeno kao naše „dečje ja”, a deo koji upravlja kao naše „odraslo ja”.

Koji ljudi nemaju problema sa samodisciplinom? To su oni koje su u detinjstvu roditelji disciplinovali i time im pomogli da razviju različite radne navike: od higijenskih navika, navika održavanja reda, pa do navika učenja. Ne samo da su time doprineli da deca razviju dovoljno snažne mentalne strukture potrebne za samodisciplinu, već i da saradnja između unutrašnjih „dečjeg ja” i „odraslog ja” bude veća.

Oni koji nisu imali tu sreću da im roditelji pored pružanja ljubavi budu i treneri koji disciplinuju, najčešće nemaju dovoljno razvijenu samodisciplinu. Kao što ni u stvarnom životu roditelji nisu prevladali i razrešili konfliktu sa detetom, isto tako ova deca kasnije kao odrasli, kod svakog novog izazova, ne razrešuju unutrašnje konflikte između „unutrašnjeg roditelja” i „unutrašnjeg deteta”.

Disciplinovanjem deteta – uz obavezno izražavanje ljubavi – pomažemo detetu ne samo da bude u kasnijem životu uspešnije i zadovoljnije, već i da izbegne svakodnevne unutrašnje konflikte oko izvršavanja onih aktivnosti koje se drugima koji imaju razvijene navike same po sebi podrazumevaju.