Dečja ljubav i ljubav odraslih
5. Marta 2011.
Seks u dugoj vezi
19. Marta 2011.
Prikaži sve

Simbioza

Mnogi veruju da je vrhunac ljubavi kada se dvoje psihološki stope u jedno biće. Kada dve osobe stalno funkcionišu kao jedna ličnost, tada govorimo o psihološkoj simbiozi.

Simbioza je nužna u odnosu majke i njene bebe. Tokom trudnoće majka se navikava da je dete u njenom stomaku deo nje. Ona nastavlja da tako doživljava dete i posle porođaja, ne tretirajući ga više kao sastavni deo svog organizma, već kao deo svoje ličnosti. I dok se za nekoliko dana ili nedelja nakon porođaja majka čvrsto emocionalno veže za novorođenče, dete to čini tek oko šestog meseca.

Evoluciona psihologija je pokazala da je čvrsta ljubav – simbioza majke i mladunčeta – neophodna kod onih životinja kojima je potrebno dugo vreme da bi se razvili u odrasle jedinke sposobne za samostalni život. Princip je da kada se majka dugotrajno vezuje za mladunče, tada se i mužjak dugotrajno vezuje za ženku.

Ako gledamo detetov razvoj, onda je cilj simbioze da ukine samu sebe. Ona omogućuje detetu da se razvija u zaštićenom okruženju, da se postepeno osposobljava za samostalnost i konačno odvajanje od roditelja. Što je tokom svog razvoja dete sposobnije, to simbiotske veze više labave, dete je sve autonomnije sve dok „ne zaleprša krilima i napusti roditeljsko gnezdo”.

I dok su u životinjskom svetu stvari prilično dobro uređene biološkim programima, ljudi često zaboravljaju suštinu simbioze i njen cilj. Mnogi misle da su dobri roditelji ako insistiraju na simbiozi sa adolescentnim detetom ili punoletnim sinom ili kćerkom. Tako se simbioza roditelja i deteta nepotrebno i veštačkiprodužuje i postaje patološka, sputavajući normalni razvoj i samostalnost. Nevidljivi pipci simbioze čine da je sve više onih koji ne žele da odrastu, bilo da žive sa roditeljima ili od njih zavise na druge načine.

Patološku simbiozu kreira roditelj koji „previše voli”. On veruje da je dobar roditelj samo ako se stalno žrtvuje za dete, ako ga neprestano štiti od zamišljenih opasnosti u spoljašnjem svetu ili ako mu stalno ugađa usrećujući ga svojom ljubavlju. Zbog toga su u kavezu patološke simbioze uglavnom prezaštićeni i razmaženi sinovi i kćerke. Dok su prezaštićene osobe poverovale da su nesposobne da se brinu same za sebe i da samostalno žive na ovom „opasnom” svetu, razmažene osobe stalno očekuju da drugi nastave da ih usrećuju isto onako kako to rade ili su radili njihovi roditelji.

I zato u predstavama o partnerskoj ljubavi odraslih često nalazimo dečja očekivanja da partner treba da igra onu ulogu u simbiozi koju igraju ili su igrali roditelji. I zato je dobro u ovom svetlu sagledati njegov odnos sa roditeljima.

Ovaj članak je objavljen na sajtu politika.rs