Povećati životno zadovoljstvo?
8. Marta 2014.
Stres i emocije
22. Marta 2014.
Prikaži sve

Školovanje impulsivnosti

Iako mnogi misle da su naša osećanja onaj „najprirodniji” deo nas, to zapravo nije tako. Ljudi i doživljavaju i izražavaju osećanja u skladu sa svojim uverenjima o osećanjima. Tako, na primer, ako veruju da je neko osećanje loše, izbegavaju da ga osećaju i izražavaju. Ako veruju da je dobro, tada ga doživljavaju i pokazuju drugima. Ako osoba veruje da može kontrolisati izražavanje svojih osećanja, ona to i čini. Ako veruje da ne može kontrolisati izražavanje – ne kontroliše ga. Poznavanjem ovih uverenja možemo bolje razumeti zašto se ljudi ponašaju na određene načine. A promenom ovih uverenja dolazi i do željenih promena ljudske osećajnosti.

Tako, na primer, ljudi koje drugi doživljavaju kao nasilne, preke ili impulsivne osobe često imaju uverenje da moraju, kada njihova emocija dobije određeni intenzitet, da urade nešto u skladu sa emocijom. Ako su vrlo ljuti, moraju da udare. Takav način funkcionisanja pre ili kasnije stvara velike probleme u životu. Oni nemaju doživljaj da su odgovorni za reakciju, pa samim tim ne smatraju da su krivi za posledicu. Veruju da je za njihovu reakciju ili kriva sama emocija, afekt, ili da je kriva druga osoba koja ih je svojom provokacijom „naterala” da postanu nasilni.

Sasvim neočekivano, isto uverenje da se emocije ne mogu kontrolisati imaju i oni ljudi koji su preterano kontrolisani. Oni veruju da kada bi samo malo popustili u svojoj kontroli, da bi se pojavila situacija u kojoj bi „proradila” njihova nasilna i divlja priroda, zbog čega se neprestano pojačano kontrolišu. Kod njih možemo primetiti veliki kontrast između njihove ličnosti koja se nikada ne ljuti i njihove fantazije o velikoj količini neobuzdane, iracionalne i destruktivne agresivnosti koju nose u sebi.

U stvarnosti se ljudi mogu kontrolisati. Iako su njihove emocije odgovor na određene događaje, ljudi su ti koji su odgovorni kako su te događaje shvatili i vrednovali, te koji su način izabrali da izraze emociju.

Kada osećamo neku emociju, ma koliko ona bila snažna, mi uvek biramo kako ćemo je izraziti. Kakav nam je izbor? Možemo odlučiti da emociju ne izrazimo i ne pokažemo drugima. Možemo odlučiti da je izrazimo samo neverbalno kroz izraz lica ili držanje tela. Možemo je izraziti rečima, pri čemu biramo koje reči ćemo upotrebiti. Možemo je izraziti i kroz akciju koja je usmerena ka nekome ili nečemu.

I zato je važno da ne opravdavamo ni našu malu ni veliku decu da su nešto uradila u afektu. Odgovorni smo za način na koji izražavamo emocije, zato što ga mi uvek biramo, bez obzira na to da li smo toga svesni ili nismo. Tek kada dete koje je nasilno naučimo tome, otvaramo vrata nenasilnoj komunikaciji.

Zoran Milivojević

Ovaj članak je objavljen na sajtu politika.rs