Dilema zatvorenika
12. Septembra 2014.
Uzori odraslih
4. Oktobra 2014.
Prikaži sve

Snalažljivost

Kada bismo pitali ljude šta misle o osobini koju zovemo snalažljivost, većina bi izjavila da je to veoma dobra i pozitivna osobina ličnosti, posebno korisna pojedincima koji žive na našim prostorima. Snalažljiv je onaj koji u nekoj novoj situaciji, za koju nije bio pripremljen, ume da se postavi na dobar način. Zato što je on u datoj situaciji „našao” dobar način da reaguje, kažemo da se snašao, da je snalažljiv. Kako dato ponašanje koje je neko „našao” nije bilo ni očekivani ni očigledni izbor, nečija snalažljivost pretpostavlja postojanje kreativnosti te osobe.

Definicija snalažljivosti se preklapa sa jednom od definicija inteligencije prema kojoj je inteligencija nečija sposobnost da u novim situacijama reaguje na optimalan način, koji je najbolji za datu osobu. Iz toga sledi da oni koji se snađu prolaze bolje od onih koji se nisu snašli. Mogli bismo da zaključimo da su snalažljivi – inteligentniji, pametniji, pobednici a da su oni koji su manje snalažljivi ili nesnalažljiviji – neinteligentni, glupi, gubitnici. Iako prividno logično, takvo zaključivanje nije ispravno.

Razlog za to je što postoje veoma inteligentni ljudi koji znaju šta bi bilo najbolje za njih da urade u datoj situaciji, ali to ne čine zato što bi takvo ponašanje bilo suprotno nekim njihovim vrednostima i moralnim normama. Glavni razlog za „smanjenu snalažljivost” je u tome što ljudi uzimaju u obzir ne samo svoje interese, već i interese drugih ljudi, pravila društvenog ponašanja.

Kakav neko ima odnos prema drugima, često možemo da vidimo u saobraćaju. Tokom gužvi „snalažljivi” vozači voze tako da koriste svaku priliku da se „ubace”, da zaobiđu druge vozače koji se pridržavaju propisa, reda i pokazuju temeljnu ljudsku solidarnost. Na taj način „snalažljivi” uspostavljaju privid da oni bolje prolaze od onih koji se drže reda, tako da ovi počinju da se osećaju kao gubitnici. Rezultat je da se sve više pojedinaca odlučuje da postane „snalažljivo” jer ne žele da se osećaju kao budale. Na kraju gužva postaje još veća, pretvara se u haos, raste ljutnja na „snalažljive” a u stvari bezobzirne, pretvarajući vožnju u ovim uslovima u stres.

Saobraćaj je metafora celokupne zajednice u kojoj je previše snalažljivih pojedinaca. U toj zajednici se uspostavlja logika da oni koji se drže pravila ispadaju gubitnici, a da „sposobni” pojedinci ispadaju pobednici. Ne uviđa se da nekada ono što je dobro za pojedinca nije dobro za zajednicu, a da ono što nije dobro za zajednicu, u krajnjem ishodu, nije dobro ni za pojedinca, ma kako on bio „snalažljiv”. Saobraćajni kolaps kao stvarnost i kao metafora, to najbolje pokazuje.

Ovaj članak je objavljen na sajtu politika.rs