Samodisciplina
19. Septembra 2015.
Socijalni mozak
4. Oktobra 2015.
Prikaži sve

Upravljanje pažnjom

Kada govorimo o pažnji, mislimo na nečiju sposobnost usmeravanja vlastite svesti. U zavisnosti od toga na šta usmeravamo pažnju, obim pažnje je moguće „skupljati” i „širiti”. Nekada je usmeravamo na jedan sadržaj, tako da smo koncentrisani na ono što je u fokusu pažnje, zanemarujući okruženje. Nekada se obim pažnje „širi” na celokupno okruženje, tako da oprezno, obazrivo i budno pratimo promene u okruženju.

Da bi neko ostvario važan cilj, po pravilu mora da tokom nekog perioda vremena sprovodi aktivnost koja vodi ka tom cilju. To neće biti u stanju ukoliko ne drži pažnju na cilju. Zato možemo reći da je mentalna sposobnost održavanja pažnje tokom nekog dužeg vremena preduslov za uspešan rad.

Svakodnevno smo izloženi velikom broju nametljivih informacija koje se bore da na njih obratimo pažnju. Svaka informacija koju registrujemo „potroši” jedinicu naše pažnje. Kako postepeno, braneći se od stalnog informacionog napada, naučimo da ne registrujemo informacije, načini na koje nam ih plasiraju postaju sve agresivniji.

Mediji funkcionišu tako što našu pažnju pretvaraju u svoju robu. Kada veliki broj ljudi usmeri pažnju na interesantan medijski sadržaj – kada je velika gledanost, slušanost ili čitanost – tada dati mediji prodaju deo našeg polja pažnje preduzećima koja nas „informišu” u nameri da nam prodaju svoje proizvode.

Zbog takvog okruženja danas sve teže održavati pažnju koja je usmerena na neki važan cilj. To se odnosi na ljude koji su u detinjstvu stekli i razvili sposobnost održavanja pažnje. Deca, koja su u procesu razvoja mentalnih struktura koje im omogućuju održavanje usmerene pažnje, danas su posebno ugrožena.

Deca sa lakoćom usmeravaju i održavaju pažnju na onome što im je interesantno, što im stvara prijatnost. Problem nastaje kada treba da održavaju pažnju na nečemu što je korisno, ali deci neprijatno. To je sposobnost koja se stiče, mentalna veština, a ne urođena karakteristika. Dete je spremno za školu kada je u stanju da usmeri svoju pažnju i da je održava i na onom sadržaju koji mu je dosadan. Sasvim je prirodno da deca izbegavaju sve što im je neprijatno, ma koliko bilo korisno. Ali, uloga roditelja i učitelja jeste da im pomognu da polako steknu naviku održavanja pažnje i na neprijatnim sadržajima. U tom smislu svaki roditelj je i neka vrsta mentalnog trenera.

Agresivno i bučno savremeno informaciono okruženje deci otežava razvoj sposobnosti održavanja pažnje. To i jeste glavni razlog što je sve više dece sa dijagnozom „poremećaj pažnje i hiperaktivnost”. U pravu je Danijel Goleman koji kaže da ono što deci pomaže da izgrade i poboljšaju svoju sposobnost upravljanja pažnjom jeste mentalni trening – a ne lek kao takav.

Ovaj članak je objavljen na sajtu politika.rs