Potrebe i želje
23. Juna 2012.
Panika
7. Jula 2012.
Prikaži sve

Uvređenost

Uvređenost je socijalno osećanje koje je povezano sa načinom na koji uvređena osoba opaža postupke drugih. Ljudi osećaju uvređenost kada smatraju da ih neko ponižava, da su predmet tuđeg prezira, potcenjivanja i omalovažavanja. Uvređenost je znak da neko smatra da je nedovoljno poštovan, da se drugi prema njemu neprijateljski odnose.

Dva su načina na koji ljudi izražavaju uvređenost. Prvi je dostojanstveno povlačenje, kada osoba odbija da ostane u odnosu u kome ocenjuje da je ponižena. Drugi je napad na onoga za koga smatra da ju je uvredio, najčešće izražavanjem uzvratnog prezira, a nekad i fizičkim napadom. Kada je u situaciji prisutna i neka publika, tada je reakcija uvređene osobe istovremeno i poruka upućena publici.

Za malu decu je tipično da na uvredu odgovaraju udarcem. Kada ih uvreda zaboli, udarcem „vraćaju” da bi i drugoga zabolelo. Decu treba učiti da bilo koja izgovorena reč nije razlog da se drugi udari, ali da imaju pravo da na uvredu odgovore uvredom.

Nekada se ljudi uvrede iz samo njima poznatih razloga, samo zato što se prema njima nije postupalo onako kako su smatrali da su drugi dužni. Kada se neko često i lako oseti uvređenim, to ukazuje da ima lošu sliku o sebi, o sopstvenoj vrednosti, da sebe nije prihvatio. Ljudi se najlakše osete uvređenim kada postupak drugog povežu sa nekim svojim kompleksom, sa onim što i negativno misle o sebi.

Kada je reč o odraslim ljudima, uvređenost je izbor: uvek je osoba ta koja je izabrala da reaguje osećanjem uvređenosti. Bez obzira na to šta o njenoj vrednosti misle i govore drugi, osoba koja je prihvatila sebe kao vredno ljudsko biće nema više sposobnost da se uvredi. Čak i onda kada joj drugi upućuju jasne uvrede, ova osoba se ne oseća uvređenom jer zna da je niko ne može poniziti. Ona neće biti ravnodušna: može se osetiti tužno, razočarano ili ljuto, ali ne i uvređeno.

To što neko o nama misli da kao ljudska bića nedovoljno vredimo, ne čini da zaista ne vredimo. Vredimo bez obzira na to da li to drugi priznaje ili ne priznaje. Kako drugoga ne možemo da nateramo da nas ceni, treba prihvatiti činjenicu da živimo u svetu u kome nas neki ljudi neće ceniti iako im za to nismo dali razlog. Činjenica je da nas neki neće ceniti ni kada im damo objektivni razlog da nas cene. Uvek će neko zavideti na nečijim vrednostima i uspehu, jer ih, upoređujući se, doživljava kao svoju nevrednost i neuspeh.

Emocionalno odrastanje donosi saznanje da je nemoguće da svi drugi ljudi o nama misle pozitivno, da nas cene i prihvataju. To nikako ne znači da vredimo manje. Prihvatanje sebe kao vrednog bića učvršćuje mentalno zdravlje jer lakše podnosimo tuđi prezir, neuviđavnost i bahatost.

Ovaj članak je objavljen na sajtu politika.rs