Snalažljivost
20. Septembra 2014.
Strast
11. Oktobra 2014.
Prikaži sve

Uzori odraslih

Ako se zapitamo kako se izgrađuje nečije Ja, odnosno nečiji identitet ili svest o tome kakvo jeste a kakvo nije nečije Ja, dolazimo do tri glavna psihološka mehanizma. Prvi je da poverujemo drugim ljudima – takozvanim značajnim drugima – koji nam govore o tome ko smo i kakvi smo. Drugi je da posmatrajući druge i upoređujući se sa njima, sami zaključujemo ko smo i kakvi smo. Treći mehanizam izgradnje identiteta je da se identifikujemo, poistovetimo sa nekim. U tom slučaju želimo da postanemo isto takvi kakva je osoba koju veoma poštujemo.

Osoba sa kojom se neko poistovećuje je osoba u koju gleda da bi upio načine na koji se ona ponaša. Reč „uzor” sadrži opis ovog mehanizma, jer označava gledanje u, arhaično „zorenje u”.

Identifikacija nije jedini psihološki izraz za opisivanje imanja uzora. Drugi izraz je „učenje po modelu”. To je zato što se smatra da je osoba-uzor svojevrsni model od kojeg se preuzima određeno ponašanje, odnosno različita ponašanja koja čine određenu društvenu ulogu.

Kada govorimo o uzorima, poistovećivanju i učenju po modelu, tada može da se podrazumeva da govorimo o deci i mladima. Pitamo se: da li i izgrađeni odrasli ljudi mogu da imaju svoje uzore? Ako odrasla osoba ima svoj uzor, da li je to nešto normalno ili je to znak da je ona nezrela, detinjasta? Da bi smo odgovorili na ova pitanja treba da odgovorimo na pretpostavku na kojoj su zasnovana: da li se razvijamo tokom celog života kao ličnosti ili se naša ličnost formira i završava svoj razvoj u dvadesetim godinama? Danas je prihvaćeno da postoji celoživotno učenje, da su ljudi tokom svog života u procesu „rasta i razvoja ličnosti”.

Uzori dece i mladih se po mnogo čemu razlikuju od uzora odraslih. Mlada osoba je često nezadovoljna sobom i fantazira o tome da pobegne od sebe tako što će postati neko drugi. Za razliku od mladih, odrasli su uglavnom prihvatili sebe i ne žele da postanu neko drugi. Imaju i dovoljno životnog iskustva tako da nisu skloni ni idealizaciji ni „idolizaciji” drugih ljudi. Odrasli žele da se razviju i budu bolji, uspešniji samo u nekom aspektu profesionalnog ili ličnog života. Njihovi uzori su oni ljudi koji su u datom aspektu postigli uspeh. Odrasli ne žele da postanu isti kao drugi, već da u datom aspektu što više liče na svoga uzora.

Učenje po modelu je veoma moćno zato što se u velikoj meri odvija na nesvesnom nivou. Osoba nesvesno preuzima ona ponašanja koja su dovela do uspeha, što povećava verovatnoću da će i ona biti uspešna. Ako se pri tome i svesno trudi da oponaša svog uzora, tada je put ka uspehu još lakši. Zato je dobro imati uzora i oponašati ga u onom aspektu koji želimo da razvijemo kod sebe. Pobednici oponašaju, a gubitnici zavide.

Ovaj članak je objavljen na sajtu politika.rs