Nadanje
19. Oktobra 2013.
Roditeljski brak
2. Novembra 2013.
Prikaži sve

Veština kritikovanja

Različiti postupci koji ljudi čine kod nas izazivaju različite reakcije. Neki postupci nam se sviđaju, prema nekima smo ravnodušni, a neki nam se u većoj ili manjoj meri ne sviđaju. Kada nam se tuđi postupci u manjoj meri ne sviđaju, tada ih obično tolerišemo, pokazujemo trpeljivost. Upravo reč „trpeljivost” ukazuje da iako ne reagujemo, trpimo neprijatnost. Međutim, ako nam se tuđi postupci ne sviđaju u većoj meri, ako smatramo da su ugrožavajući i nepravedni ili da su iz nekog drugog razloga neprihvatljivi, tada možemo od druge osobe zahtevati da promeni svoje ponašanje. Kritika jeste zahtev za promenu ponašanja.

U odnosima i komunikaciji ne važi zakon uzroka i posledice. Naša kritika ne može biti uzrok koji će naterati drugoga da promeni ponašanje. Svako je odgovoran za vlastite procene, odluke i postupke, pa i za posledice koje iz toga nastaju. Kako svako vlada sobom, naša kritika je u stvari poziv drugoj osobi da razmisli o nekom svom postupku i da nešto promeni: da odustane od datog postupka i da ga ne ponavlja u budućnosti.

Zbog toga je cilj kritikovanja da druga osoba razume i prihvati da greši, i da promeni svoje ponašanje. Ljudi se razlikuju tako da ne možemo svakoga kritikovati na isti način. Potreban je izvestan senzibilitet, razumevanje konkretne osobe u konkretnoj situaciji. Veoma je važno šta drugome kažemo, a još važnije je kako to kažemo. Zato je veština kritikovanja važna socijalna veština koja se uči i razvija tokom života.

Veština kritikovanja polazi od toga da kritiku uvek treba usmeriti ka ponašanju osobe, ka onome što radi ili je uradila, a nikada ne ka samoj osobi. Kada je usmerena ka osobi, kada se drugi kao osoba označi nekom negativnom etiketom, on će to najverovatnije shvatiti kao znak prezira i neprijateljstva, i početi da prkosi.

Kako osoba koja kritikuje uvek izražava svoj stav, svoj doživljaj, kritika je uvek subjektivna. Kada neko kritiku postavlja kao nešto objektivno: „Ti si …”, „To je …”, izaziva drugoga da mu se suprotstaviti nekom svojom definicijom „objektivne” stvarnosti. Priznajući drugome pravo na subjektivnost, kritikovana osoba će kritiku lakše prihvatiti ako je izneta na subjektivan način: „Smeta mi …”, „Loše se osećam kada ti …”

Što je tačnije i konkretnije opisano neželjeno ponašanje, biće jasnije osobi kako ne treba da postupa. Nekada joj pomaže da sazna kako bi trebala da postupa. Uvek je neprijatno i kritikovati i biti kritikovan. Cilj vešte kritike je upravo da kod kritikovane osobe izazove dovoljno, a ne previše, one neprijatnosti koja motiviše osobu da promeni ponašanje. Što je veća veština, to je manje nepotrebne neprijatnosti povezane sa kritikom i konfliktima.

Ovaj članak je objavljen na sajtu politika.rs